Jezgrovit opis prosečnog deteta na lokalnom brdu za sankanje.
Njihov defekt se ogleda u tome što ne znaju da se sklone sa puta drugima koji se spuštaju. Na stazi se često zadrže i preko desetak minuta, da razmene utiske o bakuganima, gormitima... Uzalud je vikati im da se sklone, jer na to očito ne reaguju, a ne pada im na pamet da sami pogledaju da li se neko možda spušta.
Neko bi rekao da ta deca nisu retardirana, već da su bezobrazna, ali bi čak i bezobrazno dete shvatilo da je i njemu samom u interesu da se skloni sa staze. Naime, ima i onih koji se neće namerno pasti sa gajbara, ili skrenuti ka žbunju (ili još gore, drvetu), da bi njih izbegli, već će ih iskoristiti da kompenzuju svoj pad.
Nakon što 70+ kila udari i padne preko njih, pri punoj brzini, biće ćoravo, gluvo, retardirano i polomljeno.
Danas sam bas imao problem sa njima, a defku sam napisao u afektu. Nisam mnogo razmisljao o lepom izrazavanju.
Zašto se matori lik uopšte sanka?