Crkla kera

(Павловина, 1180. година)
Стефан Немања: ООООООООООЈ БЕРИСЛАВЕЕЕЕЕ!
Берислав: ООООООООО ШТА СЕ ДЕРЕШ, ЈЕБО ТЕ БЕРИСЛАВ!
Стефан Немања: Па не знам јеси ту, а и ова ваша Дрина хучи, бог је јебо, к'о она моја проклета ташта кад пр'не.
Берислав: Па ја лепо кажем да се изгради један мост, али не, ови изгледа да чекају да дођу Турци из Монголије, да освоје ово, па да они саграде мост.
Стефан Немања: Лололо Турци д' освоје ово, јеси прс'о ти мало, а?
Берислав: Знаш ли ти, човече, шта је метафора?
Стефан Немања: Ко те дира?
Берислав: (уздахне) Заборави. Него што си дошао?
Стефан Немања: Па данас је двајспети, време да се иде да ловимо фауну наших земаља.
Берислав: Ау да, ја заборавио.
Стефан Немања: Па како си то заборавио, свега ти?
Берислав: Знаш како је, цркла кера.
Стефан Немања: Па добро, мајку му јебем (баца копље у земљу) је л' могуће да си толики папучар?
Берислав: Нисам папучар, него ваља водити бригу сад о жени, средити мало дворац...
Стефан Немања: Ау тебра, постајеш већи геј од Франака.
Берислав: Ма зајеби, мора се водити рачуна о породици.
Стефан Немања: Ау, ја с тем више нем ништа, ћале ти лупао форхенд жени кад проговори, ти својој само ноге што не переш.
Берислав: Јебига, цркла кера.
Стефан Немања: Море цркла је теби глиста, кол'ко ја видим.