Da l’ još uvek imaš onaj broj sa 203?

Smeješ li se ili plačeš? Na kraju se sve to svodi na isto. I jedno i drugo postaju mehaničke radnje isprogramirane svakodnevnom nametnutom rutinom zvanom
život.

Smejem se.
Super, a zašto?
Zato što sam idiot, smejem se iz dubine ovo malo duše što mi je ostalo. Smejem se jer je to okej, društveno prihvatljivo. Smejem se jer sam volela, i izgubila sve. Opet, smejem se jer sam idiot.

Zar onda ne bi trebala da plačeš?
Možda i bi. Ali kažem ti, na kraju se sve to svodi na isto. Dok nekome ne smrkne drugome ne svane. Je l’ tako prijatelju?

Shvatila sam, rutinu ne treba menjati, postaćeš žrtva ako pokušaš. Sloboda nema cenu, ali se i ne ceni nešto posebno ovih dana. Daš nekome slobodu, narugaš se rutini, razbiješ demone posesivnosti i šta bude? rutina ti vrati, tvoj poklon slobode iskorištava i vraća te nazad k sebi. Višak slobode izaziva manjak iste, paradoksalno? Možda. Možda i ne. Nisam smarala, možda sam i trebala, dala sam slobodu drugome, i ostala sam bez ičega, slobodna ali u okovima svojih misli. Itekako zarobljena.

Nisam Branko Miljković ali ubija me prejaka reč, ubija me manjak poverenja, ljubavi, veze i uzajamnog poštovanja. Ubijaju me doktrine novog poretka društva. Ubijale su me navike i starog društva. A možda je ubistvo krajnje rešenje.

Možda...

We are the all singing, all dancing crap of the world.