Dalje

1. Свестан си да си још малолетан. Бојиш се. Стојиш пред тим прозорчетом држећи знојаву папирну новчаницу и посматраш човека пред собом. На његовом је лицу упитан израз. Говориш шта ти треба и чекаш укор, чекаш да ти затражи личну карту. Чекаш реакцију, а он се окреће, дохвата паклицу, даје ти и враћа кусур док ти још гледаш у њу са кривицом у очима. Уместо повика, уместо било чега другог чујеш само ДАЉЕ.
2. Опет си у реду. Плочице су мало склиске па врхом ђона црташ неке неодређене само теби знане геометријске облике њиме и гледаш у сат по ко зна који пут. Сат је велик, једноставан, налази се на зиду испред, а под њим је лепа службеница. Стижеш до ње. Прекорачујеш ту жуту траку налепљену на склиске плочице и наслањаш се, помало кицошки на шалтер. Службеница броји, даје ти, потписујеш се, застанеш и погледаш у њу. Очекујеш нешто, очекујеш бар осмех, макар био и лажан, очекујеш да ћеш бити похваљен, награђен нечим. Она без речи гледа у тебе пар секунди и каже ДАЉЕ.
3. Носиш је у рукама, резултат је твог шеснаестогодишњег школовања. Има холограм, има твоје име, има све оно што си знао да ће имати још од када си пре четири године схватио шта заправо желиш од себе, и колики ти је потенцијал. Стојиш у реду, у некој забаченој соби у општини чекајући оверу копије. Ту је и радна књижица, још увек мирисна, свежа, тек купљена. Долазиш пред човека који незаинтересовано попуњава, лупа печат, једном, двапут, трипут. Погледа те, тражи ти личну па опет лупа. Очекујеш да ти пожели срећу, да ти честита, да се рукује са тобом. Не. Он ти предаје гомилу папира и говори ДАЉЕ и не погледавши те.