Znači, alarme, ispoštuj me.

Ležiš u krevetu, obraza umočenog u baricu pljuvačke, očiju zarobljenih u zatvor od zalepljenih kapaka kakvom bi i Bil Gejts bez razmišljanja poverio svoje patente. Lagano ti iz zone sumraka mozga dopire poneki bljesak od prethodnog dana, praćen užasnom grmljavinom. Flešbek. Livada na kojoj jedanaest sivonja pokušava da dokaže drugoj jedanaestorki, i sivonjama u publici, bez uspeha, naravno, da nisu totalne pičke koje ga primaju zguza. Nazad u krevet.

Pokušavaš da otvoriš oči, što je praćeno sevanjem od koga se stvorio oreol zbog kog bi, po tvom mišljenju, slučajni prolaznik imao utisak da zuri u svetačku priliku prepodobnog Sisoja, a ne u štrokavu vucibatinu koja se olešila jer je njegov tim izgubio, mrsomuda koji je popio pesnicu u zube od ortaka Radoja jer ga je zamenio sa konobaricom Dragicom i pokušao da mu krne žvaku nakon divljačkog 'vatanja za zanosne guzne obline. Ma, u kurac i sa otvaranjem očiju, vid je precenjen.

Zabadaš nos u nešto što liči na rebarca iz jučerašnjeg pasulja, ali se ne nalazi u tanjiru, no na jastuku, ali te to apsolutno ne zanima jer si živahan onoliko koliko i tvoj navrdeda Sava u svom istrulelom kovčegu od orahovine. Shvataš da si toliko komiran da ne haješ za viku glasne košave otelotvorenu u tvojoj kevi, niti za sestrinog klinca koji je banuo u posetu pa rga po tvojoj sobi u potrazi za CDom na kom je njegova omiljena igrica Hevi Brutal Zlostavljanje 2. Lagano zapisuješ još jedan dan na listu protraćenih i toneš u blaženi sanak dok se grmljavina lagano udaljava...