Стати иза својих тврдњи уз приложених сто евра.

Poginuti za nekoga ili nešto. Pokazati neizmernu ljubav iili poštovanje prema nekoj osobi ili idealu, toliko veliku da se i ono najvrednije, život, podređuje za sreću ili dobrobit toga.

Nekada je bilo mnogo više ljudi spremnih da daju glavu, danas je brojka znatno manja-ljudi su se otuđili jedni od drugih: žena prevari muža sa kumom, razvoda više nego srećnih brakova, braća i sestre se krve zbog dva ara livade, drugovi nameštaju drugove u muriju a o drugaricama i da ne govorim(one bi eventualno dale glavu da ovoj drugoj pukne nokat)... I tako nestade ono najjače što su ljudi imali, nekoga uvek spremnog da priskoči, poturi leđa, bude tu i kad je frka a ne samo kada se slavi.

Ideali su nam tek otišli na neplaćen odmor. Ili možda bolje reći pod stečaj. Ne volim šipce, muslidže i ostalu separatističku bagru ali im odajem priznanje da su što se tiče spremnosti pogibije za uverenje za svetlosnu godinu ispred nas.

A nije bilo tako. Ginuli su Srbi od Turaka, od Švaba npr. Pa čak su i četnici i partizani posle rata imali usađeno u sebe to nešto. Neću o njima da ne budem pogrešno shvaćen pa ću reći da su Srbi imali tu samosvest o životu i prolaznosti i nesebičnost žrtvovanja sebe prvenstveno za nekoga dragog, vrednog toga.

Na svu sreću ima još takvih bastiona među nama, tih poslednjih mohikanaca. Neprimetni su od mora raznih biznismena, poltrona, "valjadžija", lažnih moralista i ljudi spremnih da ti detetu iz usta izvade samo da bi imali ali ih ima. Znam to, poznajem neke i isto bih učinio za njih jer to je najmanje što mogu.

Na svu sreću nismo na divljem zapadu niti su se devedesete vratile, mada mogu-nije isključeno, pa i izraz "dati glavu" ne mora da se tumači u bukvalnom smislu...nekada je dovoljno dati i leđa, kintu, krv, auto ili jednostavno biti tu.