Depresija je veliki čovekov neprijatelj. Toliki da, kada nagrize dušu i telo svoje žrtve, može prouzrokovati efekte koji od normalne osobe počnu praviti "malog ludaka", koji u takvom "bunilu" preispituje sebe i svemu traži razloge, postavlja pitanja i na njih traži odgovore.
Mrak sobe narušava jedino ulična svetiljka. Njeni žuti zraci, probijeni kroz mali jednokrilni prozor, dosežu do naspramnog zida na kome je stari časovnik, čiji otkucaji tako glasno remete bolnu tišinu. On ih sluša, ležeći u fetusnom položaju na svom rasklopljenom kauču i čini mu se da će tako ostati čitavu večnost, da nema više svrhe živeti. Ipak, poslednjim atomima volje, podiže glavu, pogled lenjo baca ka časovniku i gotovo nečujno prevali preko suvih usana: "Ponoć je, kazaljke su se poklopile, možda misli na mene."
I od mene plus, lijepo odrađeno. Jes da je više za blog nego za vuku, ali ko to još danas gleda ;)
Kakva je bre ovo patetika, je l' ovo Vukajlija ili sajt za Jesenjine u pokušaju, samo još da se sucida latite i fino...
Odlična defka, primer đene đene. + od jednog depresivca.