Gužva na stancici. Bus staje a pored tebe gospodja sa enormnim šeširom i cvikerima (toliko velikim da joj jedva i celo vidiš) u belim rukavicama sa lisicom iz prošlog ili predprošlog veka. Glava uperena u nebo, kao da traži nešto od Boga, i sa velikom distancom stoji od svih prisutnih. Majstor otvara vrata a ta ista gospođa se zaleće poput sumo rvača i obara i gura sve pred sobom. Konačno si ušao i pošto si takve sreće stojiš pored šipke gde se i gospođa drži. Kreće bus i taj trzaj pomera gospođu koja sa svojih 70+ kilograma staje na tvoju nogu i ne pomera se!!! (velika debela štikla u 95%slučajeva) I tada ide ta čuvena izreka: "neka gospođo ja sam dete sa sela" naravno glasnijim tonom da bi privukli pažnju. U tom trenutku kada se taj leteći tanjir na glavi zarotira i pogleda te, snažno cimneš nogu i kažeš, nadovezujući se na malopređašnje: "navikao sam da me svakakva stoka gazi po nogama"!!! U neretkim slučajevima gospođina stanica je upravo sledeća.