Negde na jugu...

Komšija: Je li bre, Milorade, šta bi sa oni Cigani, što su ti se nastanili na njivu?

Milorad: E, moj komšijo, napasti su to velike. Otišli mi na sud, kad sudinica veli: Milorade, zar je Vama malo 5 hektari?

Komšija: Kako, bre?

Milorad: Ništa, presudila ona da 5 hektara ostaje meni, a 5 ide njima. Kaže, to su ljudi koji su ostali s ničega, Šiptari im popaleli dole na Kosovo sve što su imali. Ja velim neka idu u Beograd da se nastanlju, golema je to varoš. Ovo je moje vekovno ognjište.

Komšija: I? Koje je bilo posle?

Milorad: Ništa, tada je ovaj moj mali Miloje još studirao prava u Beograd, a sad je svršio, vratio se i zajedno smo uložili žalbu. Eve, baš danas otišao na ročište.

Komšija: E, eve ga, vrća se s onu njegovu limunzinu.

(Objašnjenje: LimuNzina je "Dačija", koju je kupio od ćaletove ušteđevine. Seljacima koji su navikli na "Jugo", "Fiću", "Stojadina" i traktore deluje kao "Rols Rojs", a kada posle 2-3 godine bude u raspadnom stanju, prodaće je, dodati još malo i kupiti nešto bolje, pa će rodbina i lokalna ženskadija da misli još kako zarađuje silne pare)

Milorad: Gde si, sinko! Pričaj, koje si uradeo!?

Miloje: Pa, uradeo sam nešto, tatko. Evo, nama ostaju 3 hektari, njima ide 7.

Milorad (posle trenutka tišine): Koje bre buncaš? Kako to nama ostaju 3 hektari?
Jesmo tražili svih 10!?

Miloje: Pa, tatko, ti mi nesi rekao da su oni Cigani i to s Kosova. To im je uzeto ko olakšavajuća okolnost, vele, oni su ugrožena kategorija.

Milorad: Pa dobro bre, magarčino jedna, znaš li ti da ti to neje ni dedovina, ni čukundedovina, to ti je kurđelovina, nesrećo jedna! To je Knez Miloš lično pokloneo našoj porodici za borbu u Takovski ustanak, u kolibu tamo je Kralj Milan lično spavao kad je dolazio pre 120 godine, bre!

Komšija: E, nesrećo jedna, eve ti je dolazi mati. Sad biraj s koje će se utepaš kad joj kažeš: il `ćeš se besiš, il` s dvocevku...