Đed

Колоквијализам од речи деда или дјед који означава оца једног од ваших родитеља, али се Ђед не постаје тек пуким добијањем унучади, титула Ђеда се заслужује. Ђед је искрени и непатворени pater familias, глава породице, лик који не јебе ни 2% од предвиђеног неку вишу силу или правила.

Ђед је као мали јео попару и качамак јер друго није било, клао се са вуцима око убијеног зеца, ишао до школе 10 километара по снегу кроз разне вукојебине и имао времена и снаге да ту школу заврши, за разлику од тебе који живиш на 50 метара од школе и касниш на први час.

Као млади калфа или ђак гимназије је ломио срца свим младим снашама по вароши и био главни мангуп на корзоу. Не као ти који мислиш да си мангуп ако се тучеш по улици и пијеш пиво, већ дотеран, угланцаних ципела, фризуре са сваком длаком на свом месту, господин човек.

Ђед је војску служио код краља, па га '41. Швабо ухватио и послао у логор негде у Аустрију или Немачку. Ђед је тамо шармирао и креснуо локалну докторку од које је заузврат добио аусвајс. Са аусвајсом је побегао из логора, вратио се пешке у родно место где је одмах узео пушку да том истом Шваби јебе матер поред оне докторке. 4 године се Ђед макљао са њима, Талијанима, Бугарима и ко зна још којим странкама по нашим у песми опеваним вукојебинама. На крају је са Русима ослободио Загреб, а потом се за инат партији оженио Швабицом, али не оном докторком, њу је дотад већ јеб'о неки Енглез или Американац, док је она сирота све њих јаднике упоређивала са Ђедом и маштала о њему.

Он је постао директор неког јавног предузећа зарад својих заслуга у рату и Ђеду је Тито долазио на ноге и са њим се сликав'о. Ђед је '68. кад је Рус упао у Чехословачку тамо лично и потпуно сам отишао да тражи трамваје које је наручио и ови су му морали дати, са њим нема зајебавања, не шљиви Ђед ни Коминтерну ни Совјецки Сојуз.

Касније је цели боговетни рат у Босни преседео испред куће и бројао гранате које падају, јер у односу на оно што је он преживео тај рат је најобичнија зајебанција.

Ђед је у 75. години живота оболео од неког рака, овај кренуо агресивно, али када је сконтао са ким има посла повукао се и сада ћути и смрди ту где је, на Ђеда не сме ако хоће да опстане до даљњег. Ђед данас има 95 година јер Смрт нема муда да дође по њега иако му је Бог обећао максус теренски додатак и надокнаду за прековремено. Па није ваљда луд? Ђед једноставно не умире кад неко други хоће, већ када он одлучи да тако треба.

И дан данас Ђед оде до пијаце 5 километара од куће. Наравно пешке, превоз је за слабиће, буржоазију и колаборационисте. Чисто да се поразговара са домаћинима, подсети младости и купи унуцима воће, јер унуци су на првом месту, нико на њих не сме ударити, ни родитељи ни тамо нека болест. Успут штипне неку младу снашу за образ и добаци јој нешто, онако шеретски, како само он уме. Она се зацрвени и обори поглед као пре 70 и кусур година када је он био у пуној снази. Јер према њему ниједна не остаје равнодушна. Зато што је он, једноставно речено, Ђед. Нешто што ми вероватно никада нећемо бити, јер нисмо достојни те титуле.