Dno lanca ishrane

Mesto oca u savremenoj porodici.

- E, mužiću, ne bi bilo loše da mi dodaš neki dinar, malo sam kratka. I bez priče o tome kako mi skoro bila plata i sličnih psihičkih zlostavljanja s tvoje strane! I ni reči oko novih čizmica, one nemaju veze sa time! Mislim, neko mora ovde i na zdravlje da pazi! Morala sam da ispazarim musli, pa himalajsku so... Mislim, kako li ti možeš da kukaš za sarmama, pasuljem isličnim gadostima punim glutena i čega sve ne, nije mi jasno! E, odo na pos’o. Cmokić!

- Matori, nemo’ se meni sikiraš za klopu, pazario ja pljesku, ogromna, ćale brate, nisam mog’o celu da smažem! E, al’ neki dinar za izlazak...

- Tata, ja moram sad da izađem i ne bih se ljutila da me malo finansijski podržiš. I jesam ručala, kupila sam parče pice, ali kad sam izguglala koliko kalorija ima, nisam celo pojela! Volim te, ćao.

Ostaje sam, opet. Prebira oko kuhinje tražeći šta će da pojede. Kuvanog nema, naravno. Eh, a kako je bilo dok se sa ovom još zabavljao, a za njega se interesovala intenzivno ona Ljilja. A i zgodnija bila od ove, verovatno zato ova bila toliko fina dok se nisu venčali. A deca... Sad mu se čini da je lakše bilo dok su bili mali i trpeo je njihova govna u najbukvalnijem smislu. Opet gleda na sto šta je za njima ostalo. Parče izgrižene pljeskavice, okrajak parčeta pice... To je to. Gre’ota da se baci, dovršiće on i možda ako ima sreće ulovi još nešto u frižideru čisto da doglavi prazninu u želucu. Nije da ne bi mogao da ode do kafane i ruča kao gospodin čovek, ali neće ostati para za ostatak meseca koji ume da se oduži. A ovi, uključujući i gospođu su sve pokokali. Opet. Kao i uvek, jedini je koji vodi računa o tome i ispada namćor. Smara, davi nebitnim sitnicama kao što je pregurati mesec, platiti račune, imati za hranu... Zakera, psihički zlostavlja, ako zatraži nešto kuvano po svom ukusu ili očekuje malo odgovornosti. Kako god, sve što kaže ili uradi krši nečija prava i odgovaraće zbog toga. Prijave li ga za zlostavljanje, leti iz svoje kuće. Može samo da kune Evropu i ko reši tamo da nas uvede. Dobro, smeo bi da kupi jedno pivo, zadnji osećaj muškosti, da popije dok sam gleda ko zna koji po redu „večiti derbi“ u ovoj sezoni. A i tu nema iznenađenja; i jedni i drugi igraju kao šlogirane babe.
Prazna kuća čudno odjekuje. Čime je zaslužio toliko nepoštovanje i nerazumevanje? Nikad nije u pravu zato što se nije rodio sa pičkom između nogu? Svako njegovo „ne“ je zato zlostavljanje? Ili prosto nije moderno pokazati malo odgovornosti i razmišljati o posledicama naših postupaka? Ne zna. Može otići i ostaviti ih. Otići iz svoje kuće i plaćati im izdržavanje. Neće imati dovoljno ze sebe opet, ali na to je već navikao. Znaju li kako boli kad trpiš za nekoga koga voliš, a tako ti se vraća? Da li ih je uopšte briga? A zna da neće umeti da sa time raspolažu i da će se svo troje brzo raspasti i poklati zbog toga. Naravno, opet će on biti kriv jer „glava porodice ih je napustila umesto da bude stub stabilnosti bla-bla“. I tužan je.
Tužan je jer primećuje da ga je sve manje briga.