"Dolazim kući."

Ultimativni apgrejd privatnog oglasa. Podizanje ponude rendom svojeručne usluge na nivo koji potencijalna zainteresovana stran(k)a jednostavno neće SMETI da propusti. Uzmi sve® paket fazon, pa dvaput. Jednom rečju - lucidan marketinški potez ljudske individue na rubu očaja. Ili još dalje.

Elem, stojite tako pod pečurkom na stanici (dobro, znam da se više tako ne zove, ali kako onda?) i čekate da doprdi omiljeni vam vid javnog prevoza, i ne možete a da ne primetite gomilu na brzinu polepljenih papira po okolini, na kojima se po nekakvoj ponižavajućoj ceni nude privatni časovi: od hemije i mate, preko ruskog i francuskog, do jebenog Građanskog. I dok se okoloprisutne matore komunjare rokaju štakama ne bi li ušle u pristiglu 26-icu, 45-icu ili 2-ku, mamu joj jebem u pičku da joj jebem, vama u krajičak oka zapada jedna krajnje nelogična i pomalo dvosmislena rečenica pri dnu maltene svakog oglasa koji se tu nalazi. Dolazim kući.

A, bre??

Jer nije dovoljno to što individualni čas nacrtne geometrije košta koliko dva produžena u Kasini ili što grupni čas nemačkog jezika staje dva pljeke u Duff-u (ovom pirlikom pozdrav dežurnoj ekipi). Jer nije dovoljno to što si uz puno truda i učenja završio neki fakultet u Srbiji pa sad kao akademski građanin čekaš, fazon, prolazak jebene Halejeve Komete da bi dobio pos'o (nezvanično vreme čekanja na pos'o prema podacima NSZ-a; prim.prev.). Jer nije dovoljno to što će neki bubuljičavi tinejdžer za smešne pare da dobije sve na gotovs nego još treba dideš njemu na noge.

Uz sve ovo rečeno, dolazim kući je i dalje poprilično transferogena sintagma, ako mene pitate. Šaznam. Možda su ljudi stvarno prešli onaj rub od gore pa i ne znaju više 'de se nalaze...