Za njega se kaže da "nije fotogeničan". Njega gledaju prezrivo kada u ruke uzmu fotografiju za koju su na maturi dali 200 dindži jer je upropastio sliku svojom izbečenom facom. Nije hteo - tako je ispao. Tako uvek ispada.

Slika na kojoj stoji sasvim mirno izgleda kao da se napinje da izbaci poslednji nesvareni deo hrane iz debelog creva. Ona na kojoj su mu ruke iza leđa jednosmerno upućuje da džapa dupe jer je izraz lica blaženo sablasan, a tamo gde su mu ruke u džepu - iz pogleda čitaš da ga zapravo nateže tu, pred svima.

To je osoba kojoj je fotoaparat zakleti neprijatelj, koji na svakoj slici izgleda triput gore nego u stvarnosti - propalo, oronulo, užasno izbečeno i zlokobno. Ne, ako je Oskar Vajld imao očovečenu inspiraciju da napiše knjigu o Dorijanu Greju - to je morao biti on, definitivno.

Младолика особа, добила назив по чувеном Вајлдовом дјелу. Доријан је, јелте, тип који не стари зато што има портрет који стари умјесто њега.

Dečko koji je bio veoma podložan uticajima. Bez obzira što je bio zao, egocentrik, najveći narcis, možda bi i bolje završio da nije ozbiljno shvatao sve što mu je bilo rečeno.