Za njega se kaže da "nije fotogeničan". Njega gledaju prezrivo kada u ruke uzmu fotografiju za koju su na maturi dali 200 dindži jer je upropastio sliku svojom izbečenom facom. Nije hteo - tako je ispao. Tako uvek ispada.
Slika na kojoj stoji sasvim mirno izgleda kao da se napinje da izbaci poslednji nesvareni deo hrane iz debelog creva. Ona na kojoj su mu ruke iza leđa jednosmerno upućuje da džapa dupe jer je izraz lica blaženo sablasan, a tamo gde su mu ruke u džepu - iz pogleda čitaš da ga zapravo nateže tu, pred svima.
To je osoba kojoj je fotoaparat zakleti neprijatelj, koji na svakoj slici izgleda triput gore nego u stvarnosti - propalo, oronulo, užasno izbečeno i zlokobno. Ne, ako je Oskar Vajld imao očovečenu inspiraciju da napiše knjigu o Dorijanu Greju - to je morao biti on, definitivno.
- Haha, vidi što vam uleteo ovaj manijak u kadar! Haha! Je l' ovo konobar, izbacivač, narkos, šta je?
- To je Peđa bre, šta ti je. Sedeli smo zajedno u trećoj srednje.
- OVO PEĐA?! Je l' me ložiš?
- Života mi, šta ti je. Ma njega zovemo Dorijan Grej. Policija ga redovno proverava u stanici kad mu vidi ličnu kartu. E, jednom je poslao CV sa slikom - i dobio je odgovor da firma nema običaj da zapošljava ljude sa krivičnim dosijeom. Strašno u šta ga pretvara objektiv.
Mladolika osoba, dobila naziv po čuvenom Vajldovom djelu. Dorijan je, jelte, tip koji ne stari zato što ima portret koji stari umjesto njega.
DG: Želio bih da uplatim ovo luče, izvolite.
Radnica u kladži: Naravno, mladi gospodine, ali prvo da vidim ličnu.
DG: Šupičku materinu više sa traženjem lične, djeca mi u osnovnu idu! Ne može od vas čovjek na miru ni pare da izgubi!
Radnica: U redu je Dorijane, iskuliraj, popij pivo.
Dečko koji je bio veoma podložan uticajima. Bez obzira što je bio zao, egocentrik, najveći narcis, možda bi i bolje završio da nije ozbiljno shvatao sve što mu je bilo rečeno.
