Dribler

Čovek koji kroz život ide laganeze furiozo. Master parazit. Večito na grbači drugih. Njega ništa ne brine. Egzistencija? Ma, kakvi. Državni aparat urniše kao niko. Ima invalidsku penziju zbog istegnuća zgloba na studentskim demonstracijama 90-tih, počasni je predsednik Fonda za ravnomerni razvoj opština u kojima je udeo homoseksualne manjine u ukupnom stanovništvu iznad dva promila. Oznojio se samo ispod jezika.

Sistem zajebe kao niko. Kredit za kuću je podigao u dinarima pre 20 godina i inflacija ga je pojela. Mesni odbor stranke mu je asfaltirao ulicu asfaltom kakav evropski koridori nemaju. Žena mu plaća alimentaciju pošto je uspeo dokazati da ga je napila usled stanja duševnog bola dok je žalio za srpskim žrtvama u proteklom veku. Ipak, i njemu je teško. Teško mu je, jer njega ne razumeju i misle da mu je jedina misija parazitiranje u pokušajima izgradnje čoveka od amebe.

- Stanko, pa gde si, čoveče? Kako je? Čuo sam da si imao nesreću na poslu...
- Eee, brate moj. Prst mi upao u cirkular, krv na sve strane...
- Stvarno?! Au, brate, jesi barem šaku spasio?
- Jesam, ali k'o da nisam. Jagodica kažiprsta upala skoro cela. Skoro ceo nokat otkinula.
- Jagodica samo? Dobro si prošao...
- E, manje bih tužan bio da mi celu šaku odneo. Pomislim da mogu s prijateljima gitaru svirati, kad ono ne mogu dohvatiti zadnju žicu. Tako blizu a tako daleko. Suze mi na oči idu.
- I ti privatnici... seme im lopovsko jebem! Kako ćeš sad uzeti kredit za stan? Hoće ti dati banka pošto se vodiš kao invalid rada?
- Neće. Tužio sam gazdu. Obavezao se da će mi plaćati punu zaradu dok ne zalečim ranu i da će rešiti moje stambeno pitanje. Suze mi idu kad pomislim da moram gitaru o klin okačiti.