Наслов легендарне песме и уједно најлакши начин да блиској особи ставити до знања како између вас двоје постоје непомирљиве разлике и да је било каква фузија - немогућа.

Најчешће су то физичко, социјални и економски разлози, као и - ја бараба, а ти змија фактор.

Dok je pre nekoliko decenija uz vinjače i ćevape Toma Zdravković pevao, nije ni sanjao, da će jedan jedini stih njegove pesme, na najbolji način opisati današnji odnos domaćeg i stranog fudbala. Bolje nego Aca Stojanović u epsko-lirskim momentima ekstaze tipa, 22 igrača, četiri stative,dva tima, pretežno vodolije, jedna lopta sa primesama čilske šalitre. Sere Coa, a nekada je bio kul lik. Čovek koji je u kafani ostavio svoju, a i mnogo drugih jetri, ubo je iz prve.

Dvadeset i dva bangava magarca, sa osećajem hrasta, koja se nekontrolisano teturaju po nečemu što bi trebalo da se zove trava. Jureći pritom nešto što se kotrlja po terenu, bez cilja. Bez žara, želje i snage. Žešće bi u duele ušle ribe iz tehničke škole Nikola Tesla. Zanimljivo je i da te devojke imaju više dlaka i muda nego ovi drugi. Jedan komentator reče, da ovi igrači ne zaslužuju da im se spominju imena, već će ih zvati po brojevima i boji dresa. Tragikomedija.

A onda sa druge strane, svuda oko nas se mogu gledati neki evropski timovi. Posle nekoliko odlgedanih minuta postavlja se pitanje, da li i oni naši članovi Srbija šuma, iliti fuzbaleri, igraju isti sport kao i ovi drugi. Ne liči nešto.
Kada vidiš da je utakmica Norič – Stouk zanimljivija nego Večiti derbi, Hrastove i Bukove šume, skapiraš da je sve otišlo u kurac, da bi nam bolje išlo plivanje, a i ide nam, da je Toma vidovnjak i da treba nazdraviti u to ime nekim špiritusom.