Eh, nekad u moje vreme...

Почетак хваљења прошлих времена, без обзира на то каква су она стварно била. Некад је заувек прошло а тада је било до јаја, само добре ствари су се дешавале, сви смо се зезали и радили шта смо хтели. Некада није био пара али ми нисмо били декинтирани, некада смо ишли у школу и било нам је врх - а школу смо избегавали на све могуће и немогуће начине, некада је посао који смо радили био дебела 'ладовина - а свакога дана смо на њега кукали, некад смо били са рибом која је, како данас тврдимо најбоља коју смо икада имали - а растали смо се на са њом уз море зле крви и тешких сцена. Некада смо били тако фит и у топ форми да смо могли да потрчимо брже од Усаин Болта - а блејали смо за компом и игрицама на тек откривеним пентијумима 22h днено.
"У моје време" је пуки продужетак описаног хвалоспева. У моје време је све било кул, јер је само време било такво. Рокенрол је био жив, дували смо ганџу на улици а пандури су само хтели да нам се придруже, све рибе су биле наше за разлику од ових данашњих дронфуља, играо се фудбал (што је додуше тачно), знао се неки ред, није било толико срања и свега и свачега као данас.

Зајеб лежи у следећем: некад је, у ствари САДА, то неко "моје време" је заправо САДАШЊЕ време, оно пролази, и за тили час из памћења ће ишчезнути све ружно а остати само школа у којој нам је врх, посао који је дебела 'ладовина, риба са којом смо а која је у ствари најбоља коју смо имали, ми који волу реп можемо да ишчупамо а ширимо дупе седењем за компјутером...
И тако дан за даном, свако садашње време бива проглашавано за живо срање а за само пар месеци живота, зависно од околности, постаје нешто најбоље што нам се икада у животу дешавало.