Istresirati se do faze nervnog sloma.
Započinje tako banalno, kao neko neosjetno peckanje, jednostavno ni ne primjetiš da se nerviraš zbog nečega, čak ti je na momente simpatično. E, budalo..
U drugoj, glavnoj fazi (koja vodi do uništenja) već pokušavaš da pronađeš načine da izbjegneš situacije koje te dovode do tog psihičkog stanja. Trčiš, al' ne možeš da pobjegneš. Neizbježne su. I, šta ćeš drugo, trpiš dok možeš. Boriš se sa unutrašnjim sobom, da ne poklekneš, jer znaš da je to gotovo uvijek krajnji rezultat, i tek na kraju shvatiš da nisi dovoljno jak da to spriječiš, koga zavaravaš? Samo se prepustiš..
Pukneš, boli te uvo. Nisi jedini, mnogima se dešavalo, to dođe i prođe, začarani krug iz kog nema izlaska. Tek tad vidiš da je trebalo mnogo ranije to da uradiš, jer potisnuti bijes nikad nikom ništa dobro donio nije..
I samo se nadaš da ćeš sljedeći put pravilno postupiti. Ako ga i bude uopšte.
- Zašto ga ne napustiš već jednom?
- Ma, znam da me voli, uprkos svemu, jebiga, a i djeca, kako ćemo.. Alkohol je kriv za sve, rek'o je da se neće ponoviti više..
- Koji put?
- Ovo je posljednji...... (par mjeseci kasnije)
- Pa šta da radim s ovom djecom, kćeri draga? Ja samo starosnu penziju imam. A narod priča..
- Čuvaj ih, ništa ne brini, reći ću da je bilo u samoodbrani.
Proslaviti se izuzetnim rezultatima ostvarenim za kratko vreme.
Mesi je prošle godine eksplodirao. Dao je skoro sto golova.
Mali Šone je eksplodirao. Do juče je rukavom brisao sline, a sad obara najbolje ribe.
Ahmad Ibn Mohamed je eksplodirao. U tržnom centru.
