Срчана мана.

Duboko prezrena ljudska osobina, koja je nebitna i fejk kada se desava drugima. Ljubav, patnja, bol... Sve ono sto ume da nas ucini slabima, da otupi smisao za ironiju, sve ono zbog cega svesno necemo ispasti kul. Emotivnost je stanje duha u kojem dozvolite sebi da izgovrite ono -puko sam-, jer ono prikriva stvarne razloge vaseg ne kul ponasanja. Omogucava vam da se pravite da se, eto, skupilo par nebitnih razloga koji su vas isfrustrirali, pa sad odjednom niste u socijalno pozeljnom stanju. To skupljanje nebitnih sitnica svi mi progutamo kao izgovor drugih, a i sami stedro koristimo kada odbijamo da priznamo da postoji realan razlog za manifestovanje odredjenih osecanja.
I tako, super ste vi, odrzavate i dalje prividni nivo kuliranja, pomesan sa dodatnim nivoom zrelosti i svi vas tapsu po ramenu, rispekt.
Neka budala vas tad pozove u kafanu, i vi naravno, spiceni dobro prikrivenom emotivnoscu i samim tim zeljni alkohola, pristajete. Medjutim, krucijalni problem sa kafanom je u tome sto je ona mesto prebivalista starog dobrog, balkanskog, sevdaha. Vec posle nekoliko pica, dovoljno ste nekul da biste sekli vene na Cecine pesme. Na Dzeja, Sinana, Sabana i slicne ne smete ni da pomislite od silnog dusevnog bola (jer dusa pritisnuta emotivnoscu ima tendenciju da boli). Ma dobro vam nije.
Naravno, na neki nacin je super. Osecate sve to, jako, jasno, odjednom. Sve je tu. Steze vas srce, a vama gotivno, osecate se ljudski. Shvatete, u tome je sustina, U tom dimu, u kapcima koji se sklope kad zacujete neki potresan stih, u tom muceniku koji sedi do vas i kome prepricavate svoju tuznu zivotnu pricu, posle toliko vremena, iskreno. Posle toliko vremena bez prenemaganja i foliranja, prisecate se kako je to otvoriti dusu, zanemariti stereotipe.
Jer, sad je kul biti kul. I sad smo svi kul... A ako smo svi, onda logicno, niko nije. Noseni konformistickom strujom sarkasticnog doba, mozda cemo tu ideju negirati jos neko vreme. I do tada ce nam se mnogo puta, mnogo toga skupiti, mnogo puta cemo puci zbog sitnice, ali nikada necemo pricati o tome sta volimo, u sta verujemo, da li patimo i sta nas boli.