Eskiviranje neželjenog ručka

Aktivnost koju smo svi upražnjavali kao klinci, dok još nismo imali petlju da odlučno odbijemo da nešto pojedemo i sopstveni keš da potom kupimo nešto što volimo.

Eskivirali smo uglavnom kuvana jela koja, osim što grozno izgledaju i mirišu, nose i grozne nazive koji zvuče nekako ljigavo - đuveč, bećarac, kelj, prokelj, pasulj, čušpajz, paprikaš, kuvani kupus, sočivo, boranija, grašak ...svako je imao poneko jelo koje ga tera na povraćanje i za čije eskiviranje se unapred temeljno pripremao.

Amateri su odbijali da jedu pod izgovorom da nisu gladni i da ih boli stomak - što je retko kada prolazilo.
Oni malo sposobniji su mrljavili po tanjiru satima u nadi da će se roditelji sažaliti i dati im nešto drugo.
Sposobni su ostajali napolju satima u nadi da će se ručak pojesti dok dođu kući.

Eksperti za eskiviranje su igrali na kartu "i vuk sit i ovce na broju" i razvijali fenomenalne taktike kako bi ubedili roditelje da je ručak pojeden. To je uglavnom bilo pakovanje kesa u džepove i prebacivanje ručka u te kese kad niko ne gleda, presipanje supe i tečne hrane u sakrivene flašice od acetona ili eventualno dodavanje životinjama koje čuče ispod stola i čekaju da im se nešto udeli.

Problem se rešavao u višim razredima, kada bi ostajali sami kod kuće, što je otvorilo mogućnost da neželjeni ručak završi u WC šolji.