Fascinacija smrću kod starijih osoba

Nezaobilazna i neobjašnjiva pojava kod stanovništva u poznijim godinama. Potpuna jebena opterećnost smrću i svim stvarima vezanim za istu. Dok nas, mlade naslednike naših očeva i njihovih dugova, ne interesuje preterano ova mračna tematika – naime, mi bismo da živimo, naše babe i dede mahom SVRŠAVAJU svakodnevno razgovarajući o tome ko je, gde, kada i od čega umro. Da li zbog konačne pomirenosti ili svesti o neminovnosti smrti ( koja se samo može uporediti sa tvrdnjom da je voda mokra ) ili pak zbog toga što su bliži kraju nego početku svojih životnih muka, tek, turobna ideja o Kosaču jedna je od popularnijih ( ako ne i OMILJENIH ) tema za razgovor međ' penzionisanim življem ( ukoliko je u čitavu priču ubačena i poneka dosetka na račun države i političara, radosti nema kraja!). Skoro čitav dan između jutarnjeg i večernjeg Dnevnika ume da proleti u lepršavom palamuđenju, teoretisanju i, najkraće rečeno, TRAČARENJU o smrti a da se pritom ne primeti suicidalni uticaj na prisutne mlađe naraštaje ( i čak zaboravi konzumacija lekova za pritisak u 15h ). Zadovoljni kez na vest o smrti poznate osobe (najčešće komšije Jove s III-eg sprata ) ili osećaj istinske sreće prilikom prelistavanja dnevnih čitulja/pomena u prokletoj Politici tj. Crne hronike u Blicu, ne može nadoknaditi čak ni praunučica koja je upravo jebeno prohodala na kauču pored TV-a. Hronične bolne dijaloge koji se tiču većih penzija ili lošeg izbora zeta/snaje svojih ćerki/sinova, potpuno zamenjuju žučne i inspirativne grupne rasprave o kovčezima, grobovima, veštačkom cveću, jeftinim kamenorescima i toliko demistifikovanoj kremaciji. Sve je ovo, naravno, upotpunjeno apokaliptičnim predviđanjima i zlokobnim snovima gde su glavni akteri obično najmlađa deca i neki đavo. Svaka, pa i najmanja sitnica asocira na umiranje dok svako prelaženje ulice može, a i ne mora, da bude ono poslednje. Ispijanje jutarnje kafe se često pretvara u mučno iščekivanje dešifrovanja soca, najčešće letalno-fatalnog sadržaja. Ostatak porodice ćuti i trpi. Stariji beže, mlađi plaču - šta će drugo. Više ne vrede ni upozorenja, ni pretnje gerijatrijskim ustanovama. SMRT je, čini se, odnela pobedu a da još nije ni došla...