Davne 2003, prva fiksna, 12 godina
Ja: Maaamaa!!! VIdela sam danas jednu devojčicu, ima 15 godina i nosi fiksnu! Ja neću nositi do tad, zar ne (tužan pogled)?
Mama: Nee, naravno da ne! Njeni roditelji se nisu brinuli na vreme, ti ćeš do 13.-te da skineš tu običnu protezu. I znaš kako ćeš lepe zube da imaš!
Ja: Fjuuu, dobro je.

2010. Posle pet godina obične proteze, jedne godine fiksne (koja i dalje broji dane), jebenih sedamnaest
Ja: Ti si rekla da sa 17 mogu da se farbam, tako da, ono.
Mama: Ali, nemoj sad, ofarbaj se kad skineš fiksnu, znaš kakva će promena da bude!
Ja: Mama, imala sam viziju, ispričaću ti. Shvatićeš šta sam htela da kažem:

2060. godina
Pričam mladom doktoru koji se sprema da mi skine fiksnu:
- Znaš, meni je moja mama govorila da su zubi najlepša stvar na čoveku. I nema veze što sam jednom nogom stala u grob, pogledaj kakvi su to zubi! I takođe nema veze što zbog fiksne nisam imala dečka 60. godina i što su me zezali da sam ružna Beti, posebno Jelena Nešić, pička joj materina, e, što nije umrla dvadeset godina kasnije, da dočeka da vidi moje zube. Ništa od toga nije bitno, stvarno. Ove zube ću nositi do kraja života, to je ono bitno.

Doktor mi pokazuje skinutu fiksnu i približava mi ogledalo da vidim zube, ali ne stižem da ih vidim zato što umirem od starosti. Sa lepim zubima.