Filmska psihologija

Ono što nikada ne upali. Glavna junakinja je uvek seksi psiholog, odevena u uzanu suknju i strukirani sako, diskretno našminkana, mlada, ali već vrlo uspešna. Ona pomaže glavnom junaku da uhvate serijskog ubicu. I tako posle sat i po vremena pomaganja, par scena seksa i njene analize serijskog ubice, ona shvata ko je ubica, ali prekasno jer je već sa njim u prostoriji. U to vreme, i glavni junak shvata ko je ubica i hita prema svojoj curi da je spasi. Dakle, psiholog je u prednosti što je psiholog samo zbog toga što je par minuta pre običnog policajca ukapirao ko je ubica. I sada, kada već nema izlaza, i kada ubica kreće prema njoj sa nožekanjom od pola metra, ona shvata kako će morati razgovorom sebi da spase život i natera ga da joj da nož. E tu svo njeno znanje i iskustvo pada u vodu, i taman kad pomisliš da ćeš još nešto i da naučiš ako se, ne daj Bože, nađeš u sličnoj situaciji, posle pet minuta priče u kojima se ubica premišljao, on ipak steže nož jače i kreće prema njoj. Kraj filma i jadne filmske psihologije označava pucanj. On je stigao na vreme i spasio je, opet. Dakle, filmska psihologija je obično sranje. Ova poslednja rečenica je definicija.