Frizerski salon na periferiji

То је место које су сви макар једном посетили. Иако на прљавом, глинавом, прашњавом излогу пише да је 'мушко-женски' у њега женска нога није крочила од пролећа 1997. године. Унутра се налазе две столице за шишање и неколико мањих са стране, намењених онима који чекају. Раде обично два фризера, и ако сте потрефили прави тренутак, једног ћете затећи како једе масан бурек и на мини ТВу гледа пренос тенсиког меча Ђоковић - Надал, а други опслужује полућелавог пензионера који је дошао да поткрати косу. На зидовима висе календари са полуголим женама, слике генерала Ратка Младића и бесних аутомобила италијанске производње. Ту је и обавезни блејач, особа која живи у комшилуку и свакодневно виси у салону где се информише о питањима од животне важности, попуњава тикете за оближњу кладионицу и чита 'Курир' и 'Спортски журнал', једина два гласила која су у понуди. Салонска опрема и није богзна каква - ту је неколико зарђалих маказа, бритава из арсенала југословенске краљевске војске, кинеских машиница за шишање и лојавих румунских гелова за косу. У ћошку је и пећ бубњара која се заложи зими и зачади цео салон, тако да је немали број муштерија отишао кући са асиметричном фризуром.