To je mesto koje su svi makar jednom posetili. Iako na prljavom, glinavom, prašnjavom izlogu piše da je 'muško-ženski' u njega ženska noga nije kročila od proleća 1997. godine. Unutra se nalaze dve stolice za šišanje i nekoliko manjih sa strane, namenjenih onima koji čekaju. Rade obično dva frizera, i ako ste potrefili pravi trenutak, jednog ćete zateći kako jede masan burek i na mini TVu gleda prenos tensikog meča Đoković - Nadal, a drugi opslužuje polućelavog penzionera koji je došao da potkrati kosu. Na zidovima vise kalendari sa polugolim ženama, slike generala Ratka Mladića i besnih automobila italijanske proizvodnje. Tu je i obavezni blejač, osoba koja živi u komšiluku i svakodnevno visi u salonu gde se informiše o pitanjima od životne važnosti, popunjava tikete za obližnju kladionicu i čita 'Kurir' i 'Sportski žurnal', jedina dva glasila koja su u ponudi. Salonska oprema i nije bogzna kakva - tu je nekoliko zarđalih makaza, britava iz arsenala jugoslovenske kraljevske vojske, kineskih mašinica za šišanje i lojavih rumunskih gelova za kosu. U ćošku je i peć bubnjara koja se založi zimi i začadi ceo salon, tako da je nemali broj mušterija otišao kući sa asimetričnom frizurom.
(ulazi lokalni dizelaš Dule)
- De ste frateli, š'a mai, daj me podšišaj keve ti, nešto me vrućina napala...
(frizer)
- Kako ćeš brate, 'oćeš tajsonku, mandrakušu, talijanku, nulericu...
(lokalni dizelaš Dule)
- Ma bate samo me šišaj, može neka tarzanka, nisam je odavno furao...
Kenja, sere, laže, bulazni, baljezga, gubi se, priča gluposti. I to sve sa zadovoljstvom i u velikoj meri.
- 'Si čuo, Tadić se izvinio Rumunima zbog pomora paradajza u njihovom delu Banata. - Ma pusti, ko njega još uzima za ozbiljno. Jede govna k'o baba ratluk.
Narodna milicija - oružane snage Ministarstva unutrašnjih poslova, poznati i kao organi gonjenja. Bitan deo srpskog društva, oslonac režima u kriznim situacijama i nepresušan izvor zajebancije, od viceva o murjacima do već legendarnih video-klipova.
Milicija u Srba ima dugu tradiciju. Krenimo redom:
- žandarmerija. Kraljevi žandarmi su bili biciklizovani, u sive uniforme obučeni i dugim cevima naoružani batinaši koji se nisu libili da pripucaju na probisvete, švercere i krivolovce. U to vreme još je bilo hajduka i razbojnika po zabitima Kraljevine Jugoslavije i to objašnjava više vojničku nego milicionarsku prirodu žandarma.
- narodna milicija. Period posle Drugog svetskog rata jeste vreme improvizovanog marksizma i neprikosnovene vladavine KPJ. Čitavo društvo prožeto je duhom samoupravljanja pa tako i narodna milicija koja tada i dobija ovaj naziv. Klasičan narodni milicionar ima brčine i stomak kao simbol autoriteta. Na glavi nosi titovku sa petokrakom a u ruci batinu od leskovog drveta, naoružan je i motorizovan proizvodima 'Crvene zastave' a uniformisan odelom travničkog 'Borca'. Ovaj period smatra se zlatnim vremenima milicije, kada je sama pojava milicionara na dužnosti ulivala strohopoštovanje remetiocima javnog reda i mira te terala prestupnike u paničan beg.
- Slobini batinaši. Ako se vreme SFRJ smatra začecima narodne milicije, onda je period SRJ bio vrhunac milicionarskog duha i vlasti. Slobina milicija bila je odevena u plave maskirne uniforme sa belim opasačima i beretkama sa trobojkom. Koristila je frizirane 'Zastave 101' od kojih se neke i danas mogu videti na ulicama Beograda. Milicija je bila svemoćna i neprikosnovena, batinala je koga je htela i kako je htela, a u zapadnim srpskim zemljama prerasla je i u nešto više ('Martićeva milicija').
- 2000. i kasnije. Po dolasku žutih na vlast, milicija polako gubi svoj ugled i autoritet. Čitava država pokazuje znake slabljenja, pa tako i njeni organi za održavanje reda. Od nekadašnje sile, milicija je pretvorena u pozersku organizaciju tek nešto jaču od vatrogasne brigade, u ženskastim uniformama i francuskim autima. Vlasti su joj čak promenile naziv u 'policija' te je time dodatno degradirale. Doduše, tu i tamo se ponekad desi da stara slava zabljesne u nekom junačkom batinanju neradnika i delinkvenata, ali sve je to tako slabo da se može reći da duh stare milicije samo što nije nestao.
Poznat i kao prkos. Najpoznatiji srpski brend i pogonsko gorivo Serbalja s obe strane Drine, reč koja se često pominje a retko definiše. Kumovao razvrgavanju mnogih kumstava i raskidu brojnih ljubavi, počesto davao krila trudbenicima i proneo glas srpskog oružja kroz brojne ratove.
Pitao sultan Kraljevića Marka: - Za šta bi se poturčio Marko? - Za inat, čestiti care!
Baviti se potpuno besmislenim hobijem od kojega niko vajde video nije. Primera je bezbroj, čovek samo treba da pogleda oko sebe i shvati kakvim se glupostima zamajavaju likovi u njegovom okruženju i na šta troše dragoceno vreme.
- Brate, šta radi ovaj u životu? - Ma ništa, gaji zečeve. - A? - Najozbiljnije, gaji zečeve. - Pa šta ima od toga? Prodaje zečetinu renomiranim restoranima? - Ma jok, samo ih gaji i drži, kao kućne ljubimce. - Glupost, zec se može mnogo bolje iskorisiti... Zečiji paprikaš, pohovani zec na žaru, zečetina u umaku sa pečurkama, zečiji gulaš, zec na ražnju, zečetina ispod sača, čorbast zec, zečetina sa roštilja...
Nervira, živcira, izbacuje iz takta, ide uz kurac. Neko/nešto što strašno ide na nerve, što je toliko iritantno da bi ste to najradije zatukli govnjavom močugom. Jede bubrege.
Elitni odredi, Cvija i ostali gay reperi, Boris Tadić, Pink TV, Željko Joksimović, facebook fanatici, Cigani koji šatro peru vetrobrane, Marko Karadžić i njegovi pederi, Scandal!, Svet, Blic i slična glasila za slaboumne, Boris Tadić, prodavci u tunelu na Zelenjaku, komšija koji u pola 8 izjutra brusi, buši i lupa ispod prozora, medijski javni servis evropske Srbije, Boris Tadić, popularnost debila koji se odazivaju na imena Seka Aleksić, Jelena Karleuša i Ekrem Jevrić, kolone pred Brankovim i Tramvajskim mostom, Saša Kovačević i slične plačipičke te Boris Tadić.
Krivično delo iz člana 178. KZ Srbije. U prenešenom smislu, ovaj glagol može označavati različite situacije, uglavnom vezane za radnje dvaju subjekata od kojih je jedan superiorniji i svoju silu iskaljuje na drugom.
Suptilno silovanje hrvatske košarkaške 'momčadi' još od 1997. godine.
Zvonki prdež, onaj od koga se prozori tresu i zidovi tope. Obično nastupa nakon dobro popasuljenog ručka, ali može se javiti i kao nusprodukt nekih drugih đakonija.
U nas se zvonko, tačnije ispuštanje istog u prisustvu drugih osoba smatra odrazom neodgoja i primitivizma. Na Dalekom istoku pak, zvonko je poželjan i vrlo čest, jer će svaki gurmanin nakon dobrog ručka da ispusti jednog zvonka i time domaćici da da kompliment.
Izraz kojim se nakon polemike/rasprave kruniše osećaj potpune superiornosti nad određenom osobom. Nakon što ste dokazali da ste bolji govornik, daleko upućeniji u svaki pojedinačni predmet razgovora, protivnika valja dotući jednim verbalnim svršavanjem u lice.
Ti si potpuna dileja, ja pravim takve kao što si ti.
Naša mlada demokratija 5. oktobra proslaviće čitavu deceniju bez Slobe i ostalih zlikovaca. Lepa prilika da sumiramo rezultate demokratskih promena i požrtvovanog rada njenih nosilaca u proteklih deset godina: - efektni planovi vaspostavljanja punog suvereniteta zemlje na celoj teritoriji i vrlo energična i odlučna reakcija na čin samoproglašenja terorističke države u Prištini - osnažena ekonomija, oživljavanje posrnulih privrednih giganata i stotine novootvorenih fabrika, prodor srpskog kapitala u strane ekonomske tokove - stotine izgrađenih kilometara autoputeva, desetine mostova (čak četiri u Beogradu!) i energetskih postrojenja - obračun sa kriminalnim grupama, smanjenje nivoa korupcije na jedan od najnižih u Evropi (samo su Norveška i Finska ispred nas) - normalizacija odnosa sa okolnim državama (civilizacijski iskorak gospodina predsednika Tadića kojim se izvinio za svu srpsku zloću i genocidnost ispratili su i hrvatski i muslimanski političari te su adekvatno i na sebi svojstven način odgovorili) - svi negativni društveni efekti prethodne klerofašističke i zlikovačke diktature su potpuno eliminisani i odstranjeni (npr, za vreme Slobine vlasti navijači su unosili oružje na stadione, Beograđani su životinje sakatili i ubijali, anonimusi su u cilju proslavljanja otimali taksiste i opasani dinamitom pucali na policiju, srednjoškolci su se boli noževima, radnici su sekli prste itd.) - dignitet srpske države doveden je do nivoa na kom srpski ambasadori direktnu utiču na svakodnevna dešavanja u pojedinim zemljama itd.
