Garsonjera zemaljska

Грубо и хлапљиво грабио је свјеж, оштар прољећни ваздух, али су га уморна плућа спутавала да удахне дубоко. Осјећао је да га нешто притиска, ту у грудима, неки претежак терет кога се не може отргнути. Тијело му је јако задрхтало, рукама је беживотно покушавао да се ухвати за ваздух док је немоћно падао на росну, тек никлу траву. Кроз бунило су му навирале мисли, немирне и тешке, и облетале га као јато гавранова. Знао је да ће тај дан доћи, а сада је тако тешко одбијао да прихвати. Умирем - рече сам себи, и као да се смири.

Тад му се мозак разбистри, тијело олакша и осјети огромну снагу духа, која му је испуњавала читав разум. Слике из живота пролазише му пред очима, лијепе и срећне. Весеља, игранке, свечари, славе, женидба, рођења дјеце и унука...Као да тугу никада није ни осјетио. Имао сам зашто да живим - помисли и лице му се озари. Не би ваљало да је било боље.

Их да ми је сад отићи до кућице, свратити у кухињу из које се сласно као никад шири мирис уштипака, загрлити моју Смиљку. Да јој кажем да идем, да се не брине што ћу каснити на доручак - сјетно помисли и на тренутак се растужи. Да ћу је чекати горе, на брду, у нашој гарсоњерици.

Подиже мало главу да погледа још једном своју земљу. Ону коју је наслиједио од оца, обрађивао читав живот, пазио као живо чељаде. Кукуруз је добро поникао - насмијеши се. Сунце је навирало иза обронака густе шуме, куражно обасјавајући старачко лице. Удахнуо је свом снагом, као да жели да са ваздухом удахне и живот, ослободио се свих мисли и лагано препустио...

Ту, у његовим стакластим очима, огледао се комад најљепшег небеског плаветнила...