Čovjek kome ste dužni neku kintu, a koji non stop zivka, traži, zapinje kao mazga, istrajan u namjeri da mu vratite pare koje možda nije ni zaslužio. Čovjek koji sitničari do te mjere da i najmanje dugove koje normalan čovjek uopšte i ne računa, on u svojoj glavi prekalkuliše i zaookruži, svakako u svoju korist. Njemu ste uvijek dužni za nešto, pa vam i najobičniji susret sa njim izaziva napad bjesnila, osip ili neke druge -ole, ili ko zna koji nervni slom... Toliko da bi najradije prodali kuću ili dječji bicikl da mu vratite i raskrstite sa budalom.

У данашњем друштву прилично маргинализована групација жена које су свој живот усмјериле ка "надограђивању сопствене личности, тимском раду и развијању лидерских способности", а уствари групација незадовољних, претежно исфрустрираних, самопрозваних (псеудо)интелектуалки, чији је домет мало изнад индиј(ан)ских серија али ипак не толико даље од обичног пања. Дакле, колико маргинализована, толико и непотребна формација.

У гласу је понос, руке у знаку звона, мрк поглед у очима, свјеже исцртане обрве, нови Алвејс ултра јебени са крилцима улошци, срећне Версаће гаће и ајмооо...цијели свијет је њен.

Једина чврста ствар која се пије.

Одговор врсног(или пак мало мање врсног) познаваоца лика и дјела неког тамо рандом бенда који је иза себе оставио веома велик број пјесама, на питање - "шта ти је најбоље од њих"?

Јер, тобоже, сви ови новији албуми су комерцијала и голо говно, јер они немају шта ново да понуде. Сијело савршенство њиховог опуса уткано је у тим првим албумима.

Ненадјебиви, џиберски начин завршавања сваког вида интернет расправе (намјерно писано малим словима, због потпуне аутентичности), а уједно и крајњи аргумент у корист реторичара. Једноставна, кратка и ефектна фраза којом се павијан издиже високо изнад противника у својој простодушности, непоколебљивости и самоувјерености. Овим ти на крају још имагинарно пружа руку, као знак помирења, јер је великодушан у својој побједи и благонаклон према немоћном ривалу.

Јер он је све своје ставове исказао, аргументовао и одбранио, и свака даља расправа за њега била би беспотребно и бесциљно губљење времена. То је крај. Енде.

Рођен не тако далеке 1979. Јебемлига, ја не вјерујем у случајности па тако мислим да Тито није безвезе умро наредне, 1980-те године. Обреновац, а Београд. Београд, али увјек круг двојке.

Одрастао на вјечно прашњавим улицама Обреновца, под небом које је мирисало на тјескобу, а на њему, као неман, куљао је дим тада моћне, горостасне грађевине са именом највећег српског научника - ТЕНТ. Све је мирисало на запару, љета су се немилосрдно отимала загрљају смога, јесење кише доносиле киселину.

А електрана ко електрана, постојано је пркосила свему око себе, свједочећи о неком бољем времену. И као и увијек, мали мусави дебељуца усније један сан. Да једнога дана, буде главни баш ту. На свом комаду земље. Да загрли високе црвено - бијеле димњаке ТЕНТ-а и упише своје име у малтер тек изграђене наде у боље сутра.

Међутим, тада није могао ни да претпостави да ће његова одлука у некој будућности коштати грађане Обреновца њихових домова и порушених животних идеала. Можда ће неко, ако се измисли времеплов, да се врати у прошлост и маленом, мусавом дебељуци ударити шамар и рећи - "мали не гледај тамо, то није твој прћија"!

Уписује ЕТФ (а шта би друго), и некако завршава. Најтежи факултет у земљи, каже он. Све вријеме, упоредо, укључује се у политику, шлихтајући се свим живима. И Динкари наравно, зна да је тамо најбоља прођа. Требају њему ти "школовани" каријеристи, без трунке скрупула и зрном идеала, да одржи имиџ просперитетне странке, јер они извлаче Србију из кризе. Мали од палубе постаје замјеник капетана теретног брода.

Снови се остварују. И шта бива? Први посао и то одмах - директорски. У Колубари, са 25 година. Са трогодишњим искуством сједења у фотељи прелази у другу фотељу - управни одбор ЈАТ-а. Зна се, уз моћ и позицију долази и раст ега, куповна моћ и подвољак. Долазе старлете да се сликају на канцеларисјком столу, долазе политичке функције. Оно што остаје је она изједајућа пожуда, која сатире синапсе правећи од њега рециклираног политичара без трунке идеје и смисла. Заборавио је на асфалт и паркове драгог му Обреновца, заборавио је на малог дјечака који је на фудбалу вјечно доносио лопте. Тај дјечак је у њему већ нестао, он има сада други Обреновац, његов, лични.

И тако се провлачи кроз политику, с фунције на функцију, с идеала на идеал. Запосли брата као савјетника, пола фамилије у државне институције, да сиромаси не гладују. Зна се, ко не гледа прво себе и своје, како ће гледати друге? Побогу, о непотизму и бахатости нема ни говора, јер су одавно, баш ту у његовом мозгу, ове ријечи изгубиле смисао и поенту...Он тако, ни сам свјестан тога постаје симбол Србије у протеклих 20 година - Србије посрнуле, немоћне и политизоване, до сржи укаљане политичким протувама и наказама, љигавцима који Србију виде као полигон за остваривање сопствених незадовољених пожуда...

Битно је да на новом Армани одијелу блиста мали беџ са заставом Србије, као понос и завјештање.

Остатак приче сви знате...

Изговор, флоскула која нам као испљувак излази из уста као биједан покушај самоодбране. Отрцана, на једвите јаде спрчкана и од коре великог мозга одваљена, благо иритантна фраза којом околини а и самом себи дајемо до знања да тај пичвајз који смо направили није био плод предумишљаја, већ последица инерције укоченог мозга.

Преко крајње мјере дебео, гојазан човјек, са залихом сала довољном за седам библијских гладних година.

Такође, означава и оне турско-кинеско-новопазарске чарапе с оним говнетом унутра што опада и увлачи се међу прсте, па изгледа ко да ноге нису опране барем десет дана. Уз то, кад их скинеш ноге ти смрде ко устајали леш твора.

Крилатица тамо неког мислиоца са улице која најбоље описује моменте када човјек крене странпутицом, заглави се у сопственом безнађу, тражећи пут који га враћа тамо гдје је кренуо. Предузимајући низ очајничких, траљавих мјера он покушава да се извуче из каљуге у коју је упао, не схватајући да тако само може потонути дубље, доле у јебену унутрашњост Земље. Сваки његов потез је узалудан јер је грешка толико кардинална, да је њено исправљање никада не може бити потпуно. Џаба ситни козметички детаљи, јер они само замаскирају
невољом изнакажено лице, кад све што покушаш, врати те на исто.

Неки се само предају, пуштајући да их носи живот, онакве каквим су постали. Умазане. Јер све је Панта реј, а и ми смо...

Размишљаш јеботе, како проживјети овај живот а да у сваком тренутку узмеш најише од њега? Да сваки трен проживиш, без оних празних минута и непотребних осцилација раположења.

Е видиш, има нешто у сваком нашем кораку, у сваком тренутку. Има нека шареноликост и разнобојност, тиха и немирна искра среће, само је треба пронаћи у скривеном кутку свога бића.

Ево, дошло је прољеће, грануло сунце. У прољеће се све буди, небо се рашири и све мирише. Право вријеме да се ослободиш нагомиланог стреса, да потражиш нове идеје у запостављеним мјестима исклијалог мозга и покушаш да промијениш лоше ствари. Да упознајеш нове људе и заволиш нова мјеста. Једноставно, да откријеш неке друге, непрегледне видике, обогативши тако своју свакодневницу. И нема изговора, нема љенчарења. Наоружати се полетом, менталном снагом и свим оним што човјека чини живим. И да, прољеће је вријеме за сјетву. А буди увјерен, како у прољеће посијеш, тако ћеш у јесен жњети.

Љето ти је, опет, вријеме за уживање. Знаш оно, годишњи одмор, ово-оно. Море, боравак у селу, купање, дјевојке у кратким хаљинама, спавање на тераси, изласци док сунце не обиђе нови круг. Има нешто лијепо и безбрижно у њему, сјети се човјек свих оних љетњих распуста, љетњих љубави, првих шљака за паре, уписа на факултет. И увече, када тамна копрена прекрије сокаке, разлије се мирис орошених трава и чудесна свирка зрикаваца, пробуђен пој птица. Заживи у човјеку неки дуго потискиван осјећај безграничне слободе, лежерности и наде у боље сутра. У љето дозријевају и трешње - слатке, сочне. Да покажу човјеку како лијепе ствари кратко трају...

Дође јесен, почну оне кише и досадни вјетрови и донесе однекуд лоше мисли и старе чежње. Е па видиш, и у томе има љепоте. Јесен је вријеме за размишљање о себи, о својим пропуштеним приликама и неоствареним а могућим жељама. Али не онако штуро и песимистично, већ аутосугестивно и темељито. Видјети гдје си погријешио, помирити се са чињеницом да је можда могло боље али да је сада касно. Скупити залихе зимнице и доброг расположења пред зиму. И радовати се Михољском љету и оним ријетким данима окупаним Сунцем, јер, на крају крајева, баш онда када га најмање има, највише му се и обрадујемо.

Остаје ти зима. Вријеме које посвећујеш људима које волиш и који те воле. Кад завије мећава и снијег леди до кости, остаје ти своја кућица и топла ватра. Или полу-топли радијатори. Тада су и они весели, породични празници, кад се сви скупљамо и славимо, једемо и пијемо. Иза тебе свугдје остају трагови у снијегу, као знак да си жив и да постојиш, ту у својој стварности. А у албумима стара сјећања, слике и прегршт топлих боја.

Ако и не волиш зиму, не брини, ускоро опет долази прољеће...

Усклик упућен у тренуцима после туче или мало озбиљнијег конфликта, тј. баш у оном тренутку када је неко дошао да развади супростављене стране, и то обично од стране онога који је истучен, и сада са сигурне удаљености може да пријети. Кукавички чин енормне дреке и галаме, праћено жестоким псовкама и претњама типа јебаћу-ти-матер-кад-те-ухватим-кости-ћу-ти-поломити, при чему се сам говорник усро у гаће, па сада покушава да се потисне сопствени страх.

Овакав вид комуникације најчешће срећемо код оних наситнијих и најслабијих, како би на тај начин покушали заплашити своје опоненте и испали храбри, јер отприлике ничим другим то не могу. Понекад им ово и прође, па стекну лажан осјећај моћи, али већим дијелом жестоко фасују.

Израз који можда и није настао на нашим просторима, али се на овдје примио ко ономад пасуљ и кромпир кад су донесени однекуд из Америке, па су га спортисти усвојили као неизоставан дио својих ултра-богатих ријечника. Претежно кориштен од стране фудбалера, као израз скромности и жеље да се у други план стави прича и вербални дио фудбалске игре, већ да се све очи упру у зелену травнату површину на којој ће, тобоже, они да стварају умјетност равну прози Достојевског.

Они ће објашњавати својом игром, разлетјети се по терену ко онај курац што носи вјетар (онај неки маслачак, јебемлига како се зове та биљка немам појма, оно што дјеца хватају па стављају у њедра да им се испуне жеље), радити оно за шта су плаћени тојест јурцати за лоптом, да ћеш ти толико уживати и нећеш имати потребу слушати досадна просеравања по конференцијама.

Једноставно, они ће својим мајсторијама исписивати нове, љепше странице фудбалске игре.

Мало морген.

Не знам јесте ли кад гледали оне неке цртане филмове гусарске, па знате оно када они тако неког ухвате и гурну га знате на ону дугу даску што се љуља на броду и завежу му очи и он тако иде по тој дасци а испод њега понор читав јеботе ко кањон Таре, ал малко мање страшан.

Оно даска се љуља и он тако иде по њој, мало фали да се стровали доле ко у неки бунар. Ако су неки добри гусари они њему ставе оно неко чудо око врата, неки шлауф јебемлига како се зове, ако нису добри онда га још и гурају ногама по тој дасци, која је узгред речено, будибогснама некако уска јако, могла би бити даска шестица, али шта ја знам кад ја не радим на бренти јеботе, а немам кога да питам о томе јер нико не воли да ради на бренти јер је тешко, а и брате не плаћа се социјално нити здравствено, а пензију јеботе како смо кренули нико неће ни дочекати јер ће граница бити 107 година, ко за политикин Забавник.

Суперлатив јебача, заводника и лика који једним мигом тјера све жене на кољена; крајњи степен познавања вјештина комуникације са женама. Такође, може се користити и за друге ситуације у којима желите похвалити некога за добро одрађен посао.

Констатација коју упућујете саговорнику, крајње изреволтирани његовим неслушањем вашег излагања. Финални покушај, обично праћен наглашеним тоном и строгим погледом, да му се укаже да је то што причате јако битно и да то не причате џаба.

Поступак којем понекад прибјегавају дјевојке са смеђкасто-плавкасто-риђим нијансама косе, премало самопоуздања и готово нимало ега, у циљу да одједном постану пожељнији предмет пожуде мушкараца. Овакав изненадни преображај фарбања косе за дјевојку преставља чин уласка у свијет у коме ће бити више примјећена или ће се једноставно и сама боље и задовољније осјећати.

Опште је познато да постоје мушкарци (и то не у малом броју), који управо такве дјевојке посматрају као идеалан сексуалан или романтичан објекат, па у складу са тиме ни не бирају много каква ће њихова будућа изабраница бити, водећи се оном мишљу - само нека је плава. А пошто у народу круже приче да плаве жене, јелте, имају интелигенцију колико и шпорет Смедеревац, онда се мушкарци обично према њима тако и поставе.

Е на рачун тога, код интелигентнијег дијела горенаведене групације долази до жестоког зајеба. Видиш, јесте да сада однекуд има мушкараца около ње и да јој неупоредиво више прилазе тупави и мање тупави мушкарци, фенси изгледа и са израженим експлицитно-сексуалним хумором, али се она већ ту не осјећа срећном јер су њени ментални квалитети обично гурнути на маргину. Чак и они интелигентни, вођени предрасудама, обичо не сматрају за сходно да причају са њом о стварима које би њу можда и интересовале...

Остају јој два пута. Да се под хитно префарба и врати у сивило косе и пристојније друштво, или да се у потпуности препусти бујици полуљомбера, спусти ниво интелигениције на ниво испод некадашњег ега и задовољи потребу да и даље остане ту, у центру.

Нажалост, обично бира ово друго.

Модрица која никако не спада.

Једна од фраза коју у последње вријеме нон стоп слушате и читате у средствима јавног информисања, чак можда више од Вучкових флоскула "Будућност у коју не вјерујемо" или "Борба против криминала и корупције", а којој велика већина не зна ни значење ни смисао. Спомињана као назив наметнуте револуције у Украјини, с циљем рушења проруског утицаја. Форсирана од стране неписмених, плаћеничких новинара као симбол борбе према руском, јелте, угњетавачу, али и као универзалан термин за све потенцијалне револуције у Европи. Пандан арапском прољећу, пошто свака револуција, наравно, мора да има неко помпезно име.

Ова сложеница настала је од ријечи евро и мајдан што у изворном преводу са украјинског означава ископ или јаму у рудницима. Здрав разум би нам рекао да Европа у суштини хоће да преузме управљање над Украјином и заузме све њене "руднике", али пошто смо ми еуропејци политички коректни, ми ћемо рећи да је то преставља талас демократије и нових украјинских слобода.

Помисао који се често јавља код дјеце у сиромашнијим породицама, у најкритичнијим годинама одрастања, пубертету и адолесценцији. Осјећај револта изазваног родитељским статусом и недовољним материјалним средствима. Масовна појава ниподаштавања родитеља, обично праћена безразложним бунтом и непримјереним социо-физичким понашањем.

Услед огромне деградације појединца, искренутих и наметнутих моралних вриједности, руинирања породице, дијете почиње да размишља у правцу материјалног обезбјеђивања и финансијске слободе. Уколико му то није испуњено, почиње да криви своје родитеље, исказује жесток бунт као одговор, у наивној замисли да ће тиме изазвати грижу савјести код родитеља и промијенити стање. Често тако, несвјесно, оду далеко од сигурне зоне и изгубе се у свом расуђивању граница шта је добро а шта не. Родитељи, с друге стране, у вихору проблема којим их обасипају, и сами незадовољни собом, са премало самопоуздања и ауторитета а превише несигурности, гледају немоћно, питајући се гдје су погријешили.

Ипак, дио се извуче из колотечине и блата. Једноставно схвати да појединац не утиче много на макросвијет око себе и да често човјек није крив за све што му се деси. Устану, наставе да се боре до задњих атома снаге, схватајући да ће и они, једнога дана, имати своју дјецу о којој ће морати да брину. Други пак, потону дубоко, и даље кривећи родитеље за несрећну судбину и лоше одлуке, тјешећи се оним - "Мени моји родитељи ништа нису пружили"...

Под овим појмом се подразумјевају ријечи или фразе карактеристичне за поезију, при чему се максимално прогледава кроз прсте на све граматичке или правописне кривине у пјесмама. Дакле, понекад се обичном лаику чини да је, јелте, Чика Јова Змај неписмен јер је у његовим пјесмама номинатив множине од именице пут -"пути", а не путеви како би се оштроумном читаоцу на тренутак чинило да је исправно. Е па видиш, кад си пјесник, дозвољено ти је да с времена на вријеме скренеш са колосијека званог исправни српски језик, да би задовољио неке основне пјесничке принципе, продубио смисао нечега или једноставно уклопио риму.

Овај израз је добио и своје сатирично значење, јер се може искористити као жесток подјеб особама којима граматика и правопис српског језика дефинитивно нису јача страна, и који су жестоко посвађани с оним што би се могло назвати Вуковим завјештањем.