Glavom o zid

Chim si stao na noge, krenesh i idesh napred. Pun si elana i pozrtvovanja. Ideje se roje, planovi kroje. Grabish krupnim koracima napred. Hocesh da menjash svet, odbijash vaznu, zahtevash cvet. Idesh, padash, dizesh se, uzdishesh, pa opet isto. Prepreke padaju, smetnje otklanjaju, zabrane krshe, nesuglasice brishu.
Grabish ka cilju. Odjednom, pred tobom zid! Stanesh, zamislish se, osvrnesh na predjeni put i ... trasss! Ne glavom, nogom udarash o zid i prodjesh! Noga je, naravno, slomljena. Uzmesh shtake, pa opet krenesh. Sporije, ali ipak idesh. Taman si se navikao na shtake, kad ... drugi zid!!!
Stanesh, zamislish se, duboko uzdahnesh, pogledash slomljenu nogu, pogledash zdravu i ... tras! Zdravom nogom o zid, i prodjesh. I zdravu si polomio
Bacash shtake i pochnesh da puzish. Teshko je ali ide. Znatno je sporije, ali ti grabish svome cilju. Vec si navikao na puzanje, kad treci zid!!!
Iscrpljen si ali ne odustajesh. Na noge ne mozesh da se oslonish. One su svoje uradile. Ostaju ti ruke i glava. Ako polomish ruke, kako cesh dalje da puzish?
Donosish odluku. Ne razmishljash vishe, jer si za to imao dosta vremena.
Opipavash glavu i trazish gde je najtvrdja. Odluchujesh se zaa chelo. Dopuzao si do zida i ...trasss! Nisi proshao. Drugi put-isti rezultat. Treci-bez promene.
Od udaranja glavom o zid u glavi se razbistri, pogled razvedri, uminushe bolovi slomljenih nogu, pa se pitash: zashto o prvi zid nisi udario glavom. Zashto sam obe noge polomio? Zashto? Kad-tad, morash glavom o zid.