Godina prođe, blam nikada

- I tako ti kažem zete, moja Marija je suvo zlato. Vredna, radna i poštena, a moraš priznati i da je lepa. Samo moraš pažljivo sa njom, znaš kako je osetljiva, pa brzo plane, a još brže se rasplače.
- Znam čika Boro, kroz sve sam te faze ja proš’o sa njom za ovih par godina. Znam je bolje nego sebe.
- E malo sutra znaš. Jel znaš ti šta nipošto ne smeš da joj spomeneš, da ne bi totalno poludela i upala u histeriju?
- Ih kako ne znam, je l’ mislite na ono kad se u drugom osnovne upiškila na času matematike?
- E moj sinko, ne znaš ti s kim si se oženio. Nikako nemoj da spomeneš reč „koza“.
- Što, pa nikada ja nju ne bih nazv’o kozom.
- Ma ne sme ni da vidi kozu, pa čak ni na TV-u. Kao mala je po dvorištu skupljala i jela kozija govanca, pa su joj toliko dupe pomerali, da je navukla traumu od toga.
- Ma nema frke čika Boro, ćutim k’o zaliven.

Zoo vrt Beograd, 15 meseci kasnije:

- Jao dušo što volim zoo vrt. Najlepše se tu osećam. Nekako me vrati u detinjstvo.
- Čekaj bre ženo pa još nismo ni stigli do dela sa kozama, pa na detinjstvo da te seća.
- Je l’ si me namerno doveo ovde?! Je l namernoooo ?! Konjino jedna!
- Kozo!