Gunj

Дошао је изненада у касну, блатњаву јесен. Нико није знао одакле и зашто. Настанио се у рушевине куће из прошлог рата, ту спавао и крио се од јаких налета кише и вјетра који су, чини ми се, те јесени били јачи него икада. Сви су некако одлазили тих дана, само је он дошао. Био је наша птица селица, ми његов југ.

Увијек је на себи имао дугачак, подеран гуњ који никада није скидао. Често би се само загледао у његове избледјеле крајеве, њежно превлачећи прстима преко испуцале коже, као да је његова. Није му служио само да га спаси од хладне зиме која је увелико долазила на наша врата. Била му је, чини ми се, својеврсна заштита од читавог свијета.

Зима као зима, никада не донесе ништа ново ни посебно. Виђали смо га често како пролази крај наших кућа, пртећи монотону бјелину. Нико није знао куда иде ни шта ради. Никога није ни интересовало.

Прошла је зима, сунце је куражно заузимало мјесто на свевишњем небу. Снијегова више није било, ни хладноће, ни потребе за гуњем. Само још једно прољеће, помислили смо, као и свако друго. Њега више није било у селу.

Нашли су га у једно мразно априлско јутро у рушевинама које постале његово вјечно коначиште. Скинуо је свој гуњ, у грчу га обгрлио и тако заспао, с осмјехом на уснама. И с љубављу.

Сахранили су га у гуњу. Неприлично, помислих. И онда схватих, ништа друго му није ни требало...

Све је било весело и раздрагано. Птице су цвркутале, ријека је лагано пјевушила априлску пјесму. Нико није туговао за њим. Можда кукавица. Не знам...

Никада ми није било јасно зашто људи умиру у прољеће...