Naizgled bezopasna obavezna stavka koju svaki učenik petog razreda mora da ima za kraj školske godine, ali nije baš tako. Elem, osim što moraju da navedu vrstu i poreklo biljke kojima pripada, nastavnici očigledno nemaju predstavu da učenici zarad pozitivne ocene rizikuju i sopstveno zdravlje izbegavajući raznorazne prepreke poput stršljenova, šarki, poskoka, pa čak i vlasnika imanja koji misli da mu postavljate nagaznu minu u sred livade.
- Deco, došao je i taj dan. Anđelković! Pobogu, Anđelkoviću, pa na šta to ličiš? - Pfeva, naftavnife, jedna fa ufnu, dvuga fa oko. - Pa gde ih nađe? - Dok fam bvao majfinu dufifu. - Ju, užas! Idemo dalje. Pavlović nije tu, idemo dalj... - Nastavnice, evo njegovog herbarijuma! - A gde je on? - U bolnici, upao u kljuse kod čika Todora dok je brao žalfiju. Tata mu je advokat, rekao je da će da ojadi školu za osiguranje.
Kada u neku tešku i debelu knjigu staviš dragu uspomenu da se lepo ispresuje.
I onda posle dugo vremena otvoriš knjižurinu, i tamo nađeš dragu ti, davno zaboravljenu i savršeno ispresovanu novčanicu od sto evra. Ništa čoveka ne razneži kao uspomene.
-Batice, imaš neku njavu da mi pozajmiš? Zagoreo sam k'o četnički kazan. Isključili mi dušmani internet, a ne mogu više da ga bacam na onu kasirku. Jebiga, stalno se setim onoga kad je digla ruku, a ispod šiške k'o u Milana Stankovića. Ubije mi erekciju. -Pa, jebem li ga... Nem' ništa na cd-u. Vidi u onoj kutiji na ormanu, ima nekih starih časopisa. -:baca pogled u kutiju: U jebote. Pa ti ovde imaš jedno sto komada "Smokvinog lista". Herbarijum, boktejebo! -Jebiga, tad imao samo dajl ap, a uz njega ne mo'š dizdrkaš. Vrate se matorci dok učita do pola. -Aha, a što su ti slepljene stranic... Id' u pičku! :baca časopis:
