hvala, al ne hvala

Школски: Еј, где си Ана! Да те питам нешто.
Ана: Еееј, школски, па како си? Питај.
Школски: Ма, добро, него, ти си још сама?
Ана: Јесам.
Школски. Један мој пријатељ се интересује за тебе.
Ана: Хвала, ал НЕ хвала!
Школски: Види је. Па што сад?
Ана: Ако је твој пријатељ, значи да виси са тобом у оној кафанчини.
Школски: Па шта! Није то тако лоша кафана!
Ана: Ма, шта није имају 4 врсте пиће: пиво, вино, винјак и ракију! Нема ни кафа да се поручи. А и пре неки дан кад сам пролазила туда, били су толико откинути да су лајали из баште за мном...
Школски: Како лајали?
Ана: Ав, ав, ав... Један је лик завијао као вук, онај са брчинама ко код Вука Караџића.
Школски: Аууу, па то си била ти... Па чуо сам то... Кад си мачка... Јебига извини!
Ана: Ма ништа извини, него онај твој рођак са села, јел још сам?