Ima sapun za bulju i za ruke

Сероња. Вечити контраш, типа, кад сви лево, ја ћу десно. Нека сам ја свој, нећу за другима да се поводим. Свој најомиљенији порнић има да пуштам преко Експлорера, нека багује, кад већ сви иду на Мозилу, ја баш нећу. Ирититантна појава.

Још одмалена је волео да каки у гаће. Ако је договор био пред излет да се нађу у 8, он је долазио у 8 и 5. Ето, тако му се припишало. Ако је баш жешће желео да каки, онда га је отац џипом водио на излет. Нов црни, БМВ, џрманска производња. Сув квалитет. За ужину је носио ташницу са два сендвича, јабуком, бананом и поморанџом у њему. Нема везе што ће други да му се смеју у лице. То му чак и прија. Сад се бар види разлика између њега и ''других''. Уствари, други, без наводника. Јесу другачији. Само је он тај који смрди у целој екипи, желећи да испадне јадни Калимеро, по ком сви пишају. Неће моћи батице. На матуру у основној је дошао у тренерци и мајици на кратке рукаве, са ликом Геваре, једнако револуционаран, тако сајбер кул. Није се сетио ни бркове да обрије за тај дан, ко га шиша, гледао је црно бели филм, на најновијој марки свог касетопуштача.

Како су године пролазиле, наука и техника се мењала, људи су одрастали, а он је остао исти. И даље је гледао филмове на свом омиљеном ''Шарп'' видео рекордеру, дркао на риђокосу Емили, која је сад скинула фиксну протезицу, и исправила своје локне. Офарбала се у зелено, да не застоје за својим вољеним који још увек баца мајмуна на њу. Ни мајица се није променила. Ге варин лик уклапао се уз његове дредове, иритантне једнако колико и он. Није га занимало што ће базд јарчевине запахнути народ сваки пут кад буде ушао у бас и кренуо, по још мало маријане, да се уфикса, па неће ваљда без разлога носити јамајчанску заставу на грудима. Гудра, батице, гудра. Док татко вози бенџу, моћи ће и он да да има за доп.

Године и даље пролазе. Исукан к'о последњи дим омиљене му травице, лежи кући и гледа позивницу коју је добио двадесет година након матуре. Средњошколске наравно, ко се још сећа оних пацова из основне што су му забадали прст у гузицу. Долази у дилему да л' да се појави тамо, једнако руралан и дивљи, чак мало више него некад или да пак искулира и поцепа слику његове школе и пар слова на којима пише датум њиховог поновног сретања. ''Јебига, позвали су те, ипак мисле на тебе бар мало, можда би било фер и коректно да се појавиш?'' ''Да, али шта ако ме виде оваквог приљавог и уцвиљеног, ипак ћу остати овде, немам ништа прикладно да обучем.'' Сад већ више нема татка који ће га нафиловати кинтицама и послати га у Армани, срећан што му син коначно скинуо ону убер фацу, жељан да обуче елегантну, црну шуљу, на пругице. Паре које ми је оставио, давно су још спискане на доп, тако да сад штека и оно задње што има за комад и парче хлеба.

Е, па батице, ко ти крив што си се понашао надркано, као радница на перону број 13, са мустаћима које ни дан данас ниси прекратио. Контрашу!