Česta rečenica kod žena koja se izgovara u sinhronizaciji sa konačnim pokretom ruke prema ponuđenoj hrani i predstavlja pokleknuće. Prva odbrambena linija nervne baze, nakon koje će ipak udovoljiti svojoj želji za hranom, iako se to kosi sa deklarativnim načinom života, tekućom dijetom, verom...
Uglavnom je propraćeno dopunskim komentarima kako će dijetu prekršiti još samo danas, ili kako od sutra počinje da vežba. Tu je i neki slatkiš odmah posle. Kad je već kršnula, šta ima veze.
- Hoćeš ovu kalconu, ja ne mogu više?
- Ne mogu, vera mi ne dozvoljava.
- Vera?
- Ma na dijeti sam, budalo. Danas mi je treći neparni dan u drugoj parnoj nedelji, opet si zaboravio šta danas smem da jedem.
- Dobro bre, al' vidi kako sam je spremio!
- Hmmm, siguran si da je to kalcona?
- Ma da, nego sam je prekrio sa celom kanticom pavlake.
- Joooj, imaću sto kila.
Sad vidim komentar za Vučića...
Ona definicija je bolja deset puta od svih koje sam napisao ovog meseca, jedino što sam se kod drugih više raspisao, a ona je skoro pa kratež.
Često ovo kažem iako znam da je u mom slučaju nemoguće da se dostigne ta cifra.:)