Imati pa nemati

Живот је курва. И то не нека крезуба циганка испод плавог моста која шипује за пљугу и педес' евроценти. Не, живот је курва која се не плаћа авансно, већ воли да ти даје пичке извесно време. И таман кад се опустиш и престанеш да бринеш о тарифи горе поменуте, она стави катанац на исту, дрпи ти кера Симу и испостави рачун за своје услуге. А рачун је зајебан. Много. Покупи ти све што си до тог тренутка имао и натера те да се задужиш и глођеш искључиво паштету без 'леба (а при том не студираш архитектуру) како би отплатио све своје претходно уживање у условно речено "лагодној" верзији живота.

Главни проблем ту је чињеница да си имао. Да није било потребе за бригом око тих ствари. Ниси схватао колико си роб целог света око тебе, нити да без новца осећаш неку чудну неемоционалну празнину у себи. И у том тренутку се сетиш некога теби драгог ко то проживљава дуже време у континуитету. Тек сад схватиш ту њихову празнину. Али јеби га сад, морао си да схватиш кад тад.

Преживећеш и то некако. Дугови ће се отплатити, опет ће се живети као пре, али и даље ту остаје та празнина. Остаје ту до краја твог на глобалном нивоу небитног живота, да те подсећа да себи то не дозволиш опет и да погледаш колико су мизерни животи људи око тебе. Али не брини, и твој је такође.