Indijana Džons i poslednje srpsko grne

Da, film kao paket informacija i lek, jer oni ne znaju gde je Srbija. Glupi su k`o kurac. A oni malobrojni koji ipak znaju tu istinu vrednu poput Svetog Grala ne veruju da tamo ima struje i interneta. Oni su totalni idioti ... jer suštinski je važno znati gde je to mesto, kao što je važno pokloniti se činjenici da se tamo Moravac igra na trofaznu struju. Ej, trofaznu! Ko ovo ne zna osuđen je na večiti i nadrealni dalijevski odraz prazne lobanje i zgrčene facijalne muskulature u trenutku samospoznaje sopstvene praznine.

Za vremenske putnike na delu geografske slagalice čiji se oblik ameboidno menja svakih par deceneja ostaće večita i mučna misterija kako to ONI ne uspevaju da u taj svoj jedan neuron konačno uteraju te naše koordinate i napokon nas učine različitim od Mesopotamije a samim tim i beskrajno srećnim. Zadovoljstvu kraja ne bi bilo kada bi nam barem njih stotinak miliona sa razumevanjem udelilo taj čudesni, ali precizno usmereni, cajper na globusu ili geografskoj karti.

Izgleda da se to neće desiti na večitu žalost stanovnika balkanske sante leda. Nikada se nije ni moglo desiti jer isprva ni oni sami nisu znali gde se tačno nalaze u trenutku kada su pokvasili prljave gaće vodom s`one strane Atlantika. Od tada, vreme je postalo skuplje od novca a avanturisanju nije bilo kraja. Bazalo se i tumaralo. Nasumično i sporadično metastaziralo. Krajnje čudnim talentom za kolateralne aktivnosti istrebljivao se narod pod opštim, i što je najtužnije potpuno pogrešnim, imenom. Snagom i upornošću termita prešlo se na glodanje svega što stoji na, ili spava u, Zemlji. Sve je moralo biti pretvoreno u zelenu novčanicu, čelik i beton. A tada, upalili su svetlo koje je obasjalo Svet. Prvi koji su se užasnuli svog odraza na tom svetlu su naravno bile baš te autohtone lučonoše, ali to ih nije obeshrabrilo niti zbunilo. Ne da su nastavili dalje, već su i pojačali tempo. I dok su oni pojačavali tempo bez imalo bola u kurcu za pitanje tajanstvene lokacije Serbosopotamije ...

... balkanski jahači ameboidnih državica takođe nisu osećali bol u kurcu za otvorene kaverne Doka Holideja, bostonsku čajanku, građansko-bratoubilački rat, raspevana crno-bela polja pamuka ili nešto poput pitanja da li Bik stoji, sedi ili je počeo da visi. Teško da je išta od toga čak i zavirilo ispod šajkače. Naravno, ovo ne znači da je ispod šajkače bilo baš sve ravno. Pitanja kao što su: može li Sultan da jebe, ima li šta da jebe, kada će da jebe, i ono najvažnije KOGA će bre da jebe su bila od životne važnosti i prioriteta. Pa kome je onda moglo da bude važno pitanje tamo nekih ajduka koji i posle Mitrovdana ugrožavaju Poni Ekspres i time krše pravila sezonskog pljačkanja.

Izgleda da se iskreno i opravdano nisu poznavali. Svako sa svojim brigama i u svom vilajetu.

Kao i uvek, kroz vreme se putovalo dalje. I to spontano.

Nisu saznali gde je Mesoposerbija, ali su nastavili da cepaju svemirska prostranstva, prevrću zemljinu utrobu, slažu gene u genome kao lego kocke, troše svetske zalihe zelene boje, izmišljaju novo božanstvo, veru, naciju i dekadenciju. Konačno, snimili su audio-video zapise svojih, ponekad jadno teških a ponekad komično lagodnih, života. Spakovalli su te zapise u prigodne kapsule i ponudili ih kao lek. Konzumiralo se na veliko bez razmišljanja o posledicama. Zapis se naime raspakivao u mozgovima konzumenata i pre ili kasnije sukobljavao sa dinosaurskim stereotipima. Neosporno, obostrana greška.

Konzumentima nije baš jasno zbog čega su uzimali kapsule i sada se trude se da ih izbace iz sebe ili da nekako prebrišu zapise. Bezuspešno. Postale su deo koda. Proizvođačima kapsula takođe nije stalo da pomognu konzumentima jer ni oni nisu sigurni gde su ih sve distribuirali i ko ih je sve progutao. Jednostavno, teško pamte oblike ameboidnih teritorija, a na kraju i zabole ih kurac da se lome oko toga.