Inflacija duše

Рећи ћу сад, више ме се ништа не дотиче нити презам од било чега.

Јебено, моје JA је одавно престало да постоји. Изгубљено у сумраку самопотискивања бунтовног карактера, нестало је, испарило, изгубило се у мимоходу страхова. Ко сам био, а ко сам сад? Јесам ли икада вриједио више од малог мрава кога сам управо згазио?

Покушавао сам да не доживим постојање као плејаду слика које промичу без икаквог трага у потонулој души. Покушавао сам да се дам у свему што радим, да одистински доживим сваки тренутак. Да свако јутро доживим као нови почетак. КАРПЕ ДИЕМ, говорио сам себи. КАРПЕ ДИЕМ, губило се негдје у дубинама понора који је растао у мени.

Али, изгубио сам се у животу, као у непрегледном лавиринту, ударајући, измучен, о дебеле зидове. Зидове који су МОЖДА други изградили. Кажем можда, јер више нисам сигуран ни шта су моја а шта туђа достигнућа, шта моји а шта туђи падови. Знате онај осјећај када вам се чини да једноставно нема излаза? Сваки пут када кривицу за то свалите на друге, откине се једна децимала ваше душе, која почиње све мање да вриједи и све мање да служи својој сврси - јебеном расуђивању шта је добро а шта лоше, шта нас чини срећнима а шта не.

Чекајте, ово је последњи трзај моје душе...