Badnje je veče. Kuća puna nekog svijeta koji nešto radi i na vas, djecu, niko ni ne obraća pažnju. Praznično je raspoloženje i svi su veseli, niko vas ne zadirkuje, ne tjera da radite ovo ili ono, samo se igrajte i budite mirni. Ništa ljepše. E, da, i postite. A pečenica stoji, i širi svoj miris koji golica vaše nozdrve, budi vaš želudac i prijeti da se idila raspadne zbog jednog zalogaja.

Вруће прасе донето из печењаре на бадње вече.

Prepoznaš ga na pola ili kada ga ostaviš iza sebe. To je dobro, nema se vremena za predomišljanje ('oću/neću)

Ako ga prepoznaš na početku, pre nego što započne - nije dobro, možeš da se prepadneš i odustaneš. Tako sebe nikad ne upoznaš. Šteta.

Овоземаљски порив изузетно снажног стиска коме се човек, додуше, и може одупрети, али само уз голему снагу воље и камару одлучности, две тако дефицитарне карактерне особине.

Да без знања доктора и родитеља скинеш сам себи гипс када засврби тамо где не можеш да почешеш.

Јама солидних размера коју ти други копају док је цела та ствар око упадања или неупадања у потпуности твој избор.