Ispraćaj u vojsku

Некада је полазак у војску било као нове рођење. Кад син оца Милутина, пуковника у пензији, и Руменке, праве српске домаћице, добије позив за војску, почињу припреме. Прво отац, онако мушки пољуби сина и да му пар војничких савета, а онда мајка изљуби свог сина јединца. Онда зову сву родбину, пријатеље, комшије на испраћај. На испраћају пола њих никада ниси ни видео, али боли те уво, сви ћушну који динар. Огромно је славље, људе не можеш побројати, а слави се као да је свадба. Сви бивши војници ти причају како ћеш сада постати мушкарац. Такође је било популарно да те девојка чека да се вратиш из војске, па ако ти буде верна можеш да се жениш, а ако није кажу да те није ни била вредна, ожениће те они, ништа си ти не брини.
Сад тога нема јер су укинули војску, али мит том о времену још се препричава а неки се још сећају и свог испраћаја или нечијег на чији су ишли. Нема више онога Како ћеш у војсци?, нема више преображаја у мушкост, нема више девојка која те чека, него те вара док си још ту, нема више оног златног времена.