"Da se isprsim kol'ko god da treba,
za saunu, stan, bilo kakav tretman,
za tebe mala bicu uvek spreman..."

sifra: dobrovoljni davalac

Konobar: Halo, kafana kod...
Slavko: Eee, nema puno vremena, ide ti Dejan sa nekom curom sa faksa na piće. Jedva je namolio. Obradi ga malo kako ti znaš.
Konobar: Šta će to biti da se on isprsi? Čekaj samo malo... STEVOOO, NE GRIZI
ŠANK TAMO!!! Ima li barem para?
Slavko: Ma jok. Možda ima knap. Skršio sve sinoć na Everton. K'o da bi je vodio tebi da je pun.
Konobar: Information accepted...Evo ih idu. Čujemo se.

Konobar: Zdravo Dećo. Majo. Joj, čuo sam da te onaj kamiondžija zarazio onom boleštinom. Stvarno mi je žao. Je.i ga, rekao sam da je to rizičan posao...
Dejan: Hehe (...mamu ti...). Nije ovo Maja, ovo mi je koleginica...Daj ti nama dvije kafe.
Konobar: Evo samo da istovarim onu crvenu votku iz kombija...
Cura: A imate... Znaš šta k'o ga je.e, daj ti meni tu jednu votku. Kako me iznervirao onaj profesor jutros. Čekaj...neka bude dupla.
Konobar: Nećeš je valjda odvajati od red bula...(hehe, ko se to nama preznaja)

-kasnije-

Dejan: De naplati i uzmi sebi bakšiš.

Ubacuje dvije marke u ispruženu šaku i kvrcne srednjim prstom u konobarov dlan, kao signal da ćuti. Ostatak razgovora teče razmjenom pogleda.

(Konobar: Šta je ovo, pi.ka mu materina, pa ovdje nema ni za kafu)
(Dejan: Ćuti, molim te. Daću ti još dvadeset, ako treba kasnije)
(Konobar: I onaj dug da platiš)
(Dejan: I dug)

Cura (tiho): Šta je ovom konobaru, šta je gledao onako dugo?
Dejan: Vjerovatno nije vidio ovakvu curu odavno.
Cura: Jooooj, hihihi...