Izmedju dve vatre
Dete razbijene familije, u limbu, izmedju dve, zauvek, makar u nekoj meri, zaraćene strane, koje su do tada bile pod istom zastavom. Ni krivo, ni dužno. Samo nemoćno i nesvesno šta se i zašto sve to desilo. Detinjstvo krasi nemanje predrasuda, iskreni osmesi i suze. Nešto što kod odraslih pretežno dolazi veštački, jer ih život nagazi na bolna mesta i natera ih da nauče to, hteli, ne hteli.
Njih dvoje ne pričaju već.. Pa, ne pamtim više koliko godina. Ja sam glasnik. Mrzim da budem glasnik, jer najebem opet, kao i pre, ni kriv ni dužan. Reci joj sam da ne možeš da dolaziš po mene u subotu. Reci mu sama da je kreten jer me se nikad ne seti, dok ja prvi ne nazovem.
Godine odmiču, rastu apatija, sarkazam i kurcobolja za većinu stvari. Sem za vas, mater li vam polupanu, sem za vas. Promenio sam sve igračke, odrabrao domaći fudbalski tim, pa onda strani, pa provalio koju muziku volim, drndao onu koju ne volim, nabacio devojku, kresnuo prvi put, pa deseti, pa promenio treću devojku, našao posao, najboljeg prijatelja, potukao se, lomio kosti, prijateljstva i barikade. I kad pomislim kako sam jak, vi me sjebete u sekundi, setim li vas se. A uvek ću vas se setiti, jebem li vas mutave. Vi ste moja industrija strave, zakrivljenja realnosti, i, nažalost, jedini podsetnik da život može da postane kurva, pre nego li u svom rečniku i dodaš tu reč na spisak reči koje razumeš.
Volim vas najviše na svetu, ali, jebite se oboje, kad ratujete preko jedine svetinje koju ste zajedno stvorili.
