Jebote, pa ja živim u Švajcarskoj!

Ironični krik koji bi bio adekvatan pri pomenu nečije plate. Tačnije, jedina gora sorta od ljudi koji besomučno cvile nad svojim životom i nemaštinom, pritom ne čineću ništa da to promene, jesu upravo oni drugi koji se svojom basnoslovnom kvaziplatom kurče.

Da li je i jedne i druge iko ikada naučio da je alfa i omega nekulture pitati nekoga o visini primanja, kao i pričati o svojim? Ali nažalost, onomad pre desetak godina, pristigoše strane banke i ostale firme i firmice, zaposliše lepe devojčurke i simpatične mladiće u roze košuljama, podeliše im službenog Punta i solidnu platu. Počeše majke širom čaršije da se prave važne. Svakog dana, same su u svojoj glavi pravile povišicu svom detetu, da bi cifra bila što zvučnija. Deca mahom počeše da kupuju automobil, nameštaj, televizore, telefone, garderobu, da bi ta šarada uspeha bila još verodostojnija. Srećom, pa ih kao roba banke, niko nije proveravao na kreditnom birou. Mama je konačno mogla komšinici Stani, čiji je sin lekar, da kaže "In jor fejs, sakr!"

Postao je i u okolini opšti sram, greh i blam da se radi za sitne pare. Jebeš to što na televiziji kažu da je prosečna plata trista evra, kada se svuda okolo nabijaju na nos zarade čuvenih Neltova, Delti za ovo i ono, ejč ar menadžera, kontroling asistanta i sličnih zanimanja za koje ni profesor na ekonomskom fakultetu ne bi mogao da razazna čemu služe. Od nemoći da budu konkurencija ovom top menadžmentu, počeše tako svoju platu da naduvavaju i obične kasirke, prodavačice u buticima, čuvari parkinga i domari. Sa strane posmatrano, porast siromaštva u Srbiji proporcionalan je porastu primanja. Nešto ne štima? Kada pa jeste kod nas?