Jede hleb uz prženice

Klinac sam još uvek bio, od svojih 10-12 godina. Sa društvom iz komšiluka pravismo razne nestašluke, i najčešće bivasmo kažnjavani i tučeni od svojih roditelja. Skoro uvek sa dobrim razlogom, to sam tek kasnije shvatio.

Igrali smo se na ulici, kao i svake letnje večeri. Rođa nam prijavi da je danas na pijaci našao prazan konobarski novčanik, takozvanu "harmoniku" i ne zna šta će sa njim. Mikica reče da je video nedaleko od mesta gde smo se trenutno nalazili mrtvu beloušku...Ideja se rodila u trenutku!

Skok u vis od pola metra u kombinaciji sa vriskom na kome bi pozavidele mnoge operske dive, majstorice visokog Ce-a, od strane pedesetogodišnje komšike gastarbajterke, poznate stipsetine u čitavom naselju, nakon otvaranja novčanika nađenog pod uličnom banderom, bila nam je više nego dovoljna satisfakcija!

Priča o tom događaju je stigla kući pre mene. Očekivao sam šamar od matorog, kaznu od keve...kad sam im ispričao detaljno šta se i kako tačno desilo, doživeo sam nešto novo, po prvi put nakon pravljenja sranja! Umesto kazne i neke ćuške, dobih pohvalu.

Matori: - A jeste mangupi, gde se toga setiste...svaka čast! Pa još Mila da naleti!
Baba: - Sećam se kad smo pre dva'es' godina zajedno gurale kolica sa pilećim crevcima u klanici, a vidi je sad, digla nos, gospođa velika! Na proju i kačamak je odrasla, k'o i ja, a sad bi da jede hleb uz prženice!