proleće, šetam knezom, sluške na glavi, nigde oblačka, divan dan, razmišljam gde da se zabodem dok se ne nađem s društvom. Nailazi kolega, sav nasmejan
ja: ćao, šta ima? (kezim se)
on: evo ništa, jesi dobro?
ja: zašto (pa pogled levo-desno), baš mi je super
on: nešto mi ne izgledaš najbolje
ja: kako pobogu? (ogledam se)
on: pa ne znam, stvarno, jesi dobro?
ja: (već pizdim) alo čoveče, nije mi ništa, aaaa jebote, dobro sam
on: ok, ništa onda, 'dimo se, biće bolje, ćao
ja: ćao.. u vražju mater
Zabole me glava, a i naoblačilo se.... eh, živote