Kad keva postane mama
Nisi ti više dete, ne. Davno si to prestao da budeš. Završio si srednju školu i rešio da se osamostališ. Nećeš da studiraš, jebeš to, trebaju ti pare sad i odmah. Bole te brige ko će šta da kaže. Rešio si, gotova stvar. Puna ti je kapa ćaletovog alkoholisanja i kevinih pokušaja da te „izvede na pravi put“. Šta tebe ima ko da usmerava?! Valjda sam znaš za svojih 20 godina šta valja a šta ne! „Kevo bre, prekini da zvocaš, ne mogu da čujem ni sopstvene misli od tvog čantranja!“ Muka ti je od sveta oko tebe, od toga što su baš na tebi svi našli da ispravljaju krivu Drinu. Ideš u drugi grad, bolji i veći, da pomogneš sebi i urediš svoj život. Da sve zaboraviš i kreneš ispočetka. Ne veruješ više nikome i ne obazireš se na kevine suze. „E kevo, mojne mi cmizdriš tu, nisam balavac. ’Ajde prekini, nemoj da me nerviraš. Čujemo se, odoh ja sad.“ A onda...
... Dođeš u novi grad, u „džunglu“ i izgubiš se. Manji si od makovog zrna. Još uvek si uplašeni dečak čiji tužni pogled ledi ljude koji se sa njim susretnu. Nisi još uvek sve prošao, osećaš da ti fali još nešto. Ne možeš da se izboriš sam. Zaboga tek ti je 20 godina, mlad si, treba ti vremena! Mislio si da ga imaš na pretek tad kad si odlazio. Ali nemaš, zajebao si se. Moraš brzo da se snađeš, ako hoćeš da opstaneš sam, tvrdoglav i bez tuđe pomoći. Potreban ti je neko kome možeš da veruješ. Onako kao što su klinci iz kraja verovali tebi. Sećaš se, bio si glavna faca u kraju, onaj kojeg su obožavali svi klinci. Sad od te face nije ostalo ništa. Sećaš se mame kako plače dok te prati na autobusku stanicu. Staje ti knedla u grlu. Šta bi dao da je sada vidiš! Svoju kevu, koju bi sada nazvao „mama“. Čudnu bi snagu dobio. Da ti opet dosađuje kao nekad i tera te da popiješ šolju mleka. Sve bi opet bilo dobro.
