Kad si iz malog, provincijskog grada

Zanimljivo.
+

+ i omiljeno...

++++, cela istina

Tako je to kad ne umes da kreiras sam svoj svet.

mnogo lepo napisano, ali nekako tuzno

Sviđa mi se ovo. Dobro došao na sajt i samo cepaj. :)

Elem, da prozborim i ja koju o ovome, pošto sam i sAm živeo u malom gradu. Malo šta me vezuje za taj grad. Da tamo nemam jedan deo porodice i nekoliko ljudi koje volim, ne bih nikad odlazio tamo. Dok sam živeo tamo, jedva sam čekao da pobegnem. Da mi nije bilo tih par ljudi sa kojima sam mogao da se izolujem od žgadije, mislim da bih poludeo, ili bih završio kao jedan narkoman po imenu Manta, koji je pobegao jedno vreme iz grada i nije ga bilo dok ga nije našla policija. Ali dobro, on nije imao ni društva, a faktički ni porodice.

Svaki put kad bih napuštao grad, bilo kuda kad bih išao, osećao sam kao da ponovo dišem.

Kad sam ga jednom napustio, nedostajali su mi svi koje sam voleo. Nedostajalo mi je staro društvo, a čak i ljudi iz srednje škole s kojima se nisam toliko družio. Onda sam vremenom skontao da postajem bolji i da se razvijam, a svaki put kad bih sreo nekog od tih poznanika iz srednje škole, osetio bih sve veću distancu između sebe i njih. Ne zbog toga što se ne viđamo, već zbog toga što su... Isti. Za 5 godina se nisu nimalo razvili, niti napredovali. Pričaju o istim stvarima kao u srednjoj, imaju iste sitne fascinacije, ponekad vidim ko je sa kim u vezi... I pomislim, zar ne bi trebalo da ti kriterijumi rastu s godinama, a ne da opadaju? Neki koji su imali kakav-takav kriterijum, sada su sa najgorim šljamom u ''srećnim'' vezama, možda će i da se uzmu. S druge strane, kad pogledam sebe i devojke s kojima sam hteo da budem (a i bio), ukapiram koliko su mi sada jadne i zapitam se kako sam nizak ktriterijum TADA mogao da imam.

Svaki put kad odem tamo, sve više mi je žao nekih ljudi. Izuzev onih nekoliko zbog kojih dolazim, onih koji su mi pomogli da ne flipnem dok sam živeo tamo.

+, svaka cast, da ostanes bez reci

A kako bi bilo da ti sam uradis nesto i pomognes tom "malom provincijaskom gradu"? Odes u veliki grad (pf, sta je to veliki grad), obrazujes se, vratis u svoj grad i pokusas ti da mu pomognes. Kako god, samo da bi ga probudio iz te ucmalosti. Najlakse je sedeti i kukati. Ustvari, kad nas te to resava tako sto odes u veliki i tamo kukas na svoj grad. Sta bi se desilo kada bi se svi preselili u Bg? Ili u NS? Ajde sve lepo da prodamo Albancima ili kome god, pa da se suzimo na Bg pasaluk. Da li bi vam se to svidelo? Ili biste posle kukali kako je deo drzave "nepravedno otet"?
Trenutno studiram u Bg-u. Iskreno, nema mi nista lepse nego kad pobegnem iz one guzve i dodjem u rodni grad. Nema mi nista lepse nego kad prodjem svojom ulicom i vidim sve drugove iz detinjstva. Kada pred bozic osetis miris sveze ispecene prasetine duz cele ulice. To je nesto sto ne moze da se kupi.
Jeste, tesko se zivi. Ali bezanjem od problema, resenje se nece samo pojaviti...

@Dukka

Sto si zapeo, pa vidis da covek cepa atome ko zna gde. To ne moze da se radi u provinciji, jedino ako ne cepa atome po kucama sto rece ovaj poon moon

Citat:A kako bi bilo da ti sam uradis nesto i pomognes tom "malom provincijaskom gradu"?

Ja sam razmišljao o tome.

A onda se setio majke koja ni posle 35 godina vrednog i odgovornog rada na odgovornoj poziciji nije mogla da dobije stan od grada, a stanove je izdobijala svakakva stoka. Onda sam se setio kako mi je nastavnik engleskog iz svog džepa finansirao takmičenje, jer škola i opština nisu htele da daju ni dinar. Pa sam se setio kako opština nije htela da mi da prostor da vežbam s bendom, a imali su prostor i davali ga folklornom ansamblu, pošto za drugu vrstu muzike nisu čuli. Što je najbitnije, setio sam se poremećenog sistema vrednosti, kad ti se smeju što čitaš knjigu u parku, sviraš, baviš se kreativnim stvarima, pišeš itd.

Ne da neću da im pomognem, nego ću svaki put sve više da ih žalim kad budem video koliko propadaju sa svojim ''naprednim'' stavovima i životom u mikrosvetu.

Čast izuzecima, naravno.

U ovoj situaciji se apsolutno slažem sa svim što si rekao Džimi. Ja na žalost još nisam pobegao iz svoje zabiti i od retardirane žgadije oko mene, tako da sigurno znaš koliko sam isfrustriran zbog toga. Čisto da ti dokažem da nisam uvek protiv tvojih stavova kao što si umislio.

Autoru naravno čestitam, pun pogodak.

Citat:Ja sam razmišljao o tome.

A onda se setio majke koja ni posle 35 godina vrednog i odgovornog rada na odgovornoj poziciji nije mogla da dobije stan od grada, a stanove je izdobijala svakakva stoka. Onda sam se setio kako mi je nastavnik engleskog iz svog džepa finansirao takmičenje, jer škola i opština nisu htele da daju ni dinar. Pa sam se setio kako opština nije htela da mi da prostor da vežbam s bendom, a imali su prostor i davali ga folklornom ansamblu, pošto za drugu vrstu muzike nisu čuli. Što je najbitnije, setio sam se poremećenog sistema vrednosti, kad ti se smeju što čitaš knjigu u parku, sviraš, baviš se kreativnim stvarima, pišeš itd.

Ne da neću da im pomognem, nego ću svaki put sve više da ih žalim kad budem video koliko propadaju sa svojim ''naprednim'' stavovima i životom u mikrosvetu.

Čast izuzecima, naravno.

Džimi

Amin!!!