Kad te ljubim, ljubim te ko brata

Прошло је већ доста времена како смо почели да се виђамо...Не знам, искрено, ни баш како смо се упознали, ни кад смо први пут озбиљније проговорили.Знам само да сам се одједном нашао ту, близу ње.

Сјећам се да смо често,баш често, бесциљно лутали улицама, ишли од мјеста до мјеста не знајући шта хоћемо ни гдје идемо. Изласци у биоскоп, на пиће постали су наша свакодневница.

Рекла је да је изашла из дуге везе, да јој није нимало лако. Много, баш много је причала о себи, како јој је,гдје је била, шта је радила, шта планира од живота.На трен ми се чинило да није знала ни каква је боја мог гласа.Ипак, не знам зашто, волио сам да је слушам...

Не знам ни сам како се то десило, откуд се то појавило, али одједном сам добио осјећај да ми пуно значи. Наставило се све као прије у нашим животима, само сам је сад гледао некако другачије.Она то изгледа није примјећивала...

Дошао је трен кад сам одлучио да јој све кажем и олакшам себи. Мислио сам да ће се све изаћи на добро.

Рекох јој све...

Кратак тајац...Мени се,ипак,учини необично дуг. Поглед у стилу:"Јели богати, чиме ли сам ја теби показала да ти имаш било какве шансе код мене?" А онда ми поче говорити гомилу неважних реченица и излизаних фраза. И онда реченица коју тада први пут чуо, а која ме је дотукла више од било чега:

Кад те љубим,љубим те ко брата! И потури образ...