Kazandžija

Uz veterinara, popa i geometra smatra se među viđenijim i uglednijim ljudima u selu. Njegove veštine u spravljanju božanskog pića, rakije (aka. mučenice, prepečenice), pića kome mi Srbi dugujemo našu hrabrost, dogodovštine i nadaleko čuvene ljubavno-seksualne moći (da ne ulazimo u to šta je mit, a šta istina...) su međ' pukom uvažavane sa strahopoštovanjem, sa izrazom lica seoske dece kada pod starim orahom šćućureni slušaju grmljavinu uoči svetog Ilije, posmatrajući divan i moćan fenomen, a sa druge strane - nerazlučiv, dalek i nadnaravan.

Iako se bavi spravljanjem takvog magičnog napitka, on nije među prvim degustatorima. Ne, on uzima dnevno svega dve tri čašice uz jelo, domaću mezu i luk, odavajući priznanje tom svetom napitku, čijih je tajni duboki poznavalac. Pred uzimanje čašice, maši se rukom za šeširče, pobožno spuštajući ga i krsteći se triput uz reči: "S' božjom pomoću, neka je na zdravlje...". Veštim okom, tajnim znanjem organizovanja sila vode i vatre, poput galskih druda spravlja taj sveti, magični napitak rakije.

Njegova kuća u selu zauzima posebno mesto, onako pomalo zabačena i u daljini... Poneki seljak namernik na biciklu se uputi u jesenje dane ka kazandžijinom domu, sveže obrijan, u najboljem kaputu i ispeglanoj košulji, što onomad za Đurđevdan dobi od kumova. U džepu mu se nađe neki poklon, tegla domaćeg slatka koje je domaćica spremila, jer se kod kazandžije ne ide svakako i praznih ruku...