Kečap i majonez na pici
Odvratna mešavina ukusa koju neki ljudi vole da roknu na svoju kaprićozu. Malo ljutog kečapa i majonez pa preko origano. I onda preklopiš picu, malo se nakriviš u napred i kreneš da krkaš. Ukusi te savlađuju...topiš se. BLjAK.
Vrhunac bezukusa i alavosti. Prostakluk.
Poenta hrane jeste jednostavnost...da osetiš svaki ukus, da uživaš u njemu, ne da premažeš sve što ti padne pod ruku...ojadiš pekaru stavljajući priloge, jer si alav, i voliš da sadržaj tvoje pljeskavice kapa po trotoaru, odeći, patikama...voliš kad su ti ruke umazane tom divnom smesom kečapa i majoneza.
Nepojmivo. Kečap i majonez su kao Seltik i Rendžers...ne možeš da voliš i jedno i drugo. I nikako ne možeš da ih staviš zajedno na hranu, a posebno ne na picu. To je svetogrđe, kao hleb u supi. Kao mleko u kafi ili limun u čaju. Prosto ne ide.
Ali to govori kakav si čovek. Ne uživaš u hrani koju jedeš, bitno je samo da je kalorična, i da je ima mnogo...naravno, što više to bolje. Bitno da je mnogo i da je veliko. Samo kvantitet se računa. Ne jedeš da se zasitiš, jedeš da zasitiš oči. Retko žvaćeš hranu. I nikad nije dosta. JOŠ. DAJTE JOŠ.
Još hrane, još alkohola, još novca, još pičotine, još igara, još svega što vam padne na pamet. Gade mi se takvi ljudi. Bez trunke stila. Bez trunke smisla. Sa mnogo kečapa i majoneza na svojoj kaprićozi i lepljivim prstima.
Definicija je pisana za Mizantrophy.
KanameTosen · 2. sep 2013.
