Kljucalo po dvorištu
Apsolutni pojam kvaliteta kada je pileće meso u pitanju. Neprejebivi momenat u uvek maštovitoj priči brkatog mesara/prodavačice na pijaci kojim vam isti/ista jasno stavlja do znanja da počivše pile za života NI SLUČAJNO nije zobalo jeftini i međ' narodom omraženi koncentrat već kvalitetnu domaću hranu i travu, te da će eventualna čorba napravljena od istog bez po muke izlečiti čak i siromaha u poslednjem stadijumu Side, uopšte da ne pominjem Kancer i ostale gluposti.
Elem, kako se na srpskim pijacama već eonima tradicionalno može naći isključivo ona "najkvalitetnija roba od sviju roba" ( u koju, između ostalog, ubrajamo: krompir iz jebene Ivanjice, kupus iz Futoga, papriku i paradajz iz Leskovca itd...), jasno vam je da celokupna ponuda piletine MORA dolaziti iz hiljada i hiljada dvorišta širom ove naše zdrave i zdravlja svesne države. Na kraju krajeva i ukoliko je to baš potrebno, krivicu vazda možemo svaliti na NATO bombardovanje. Cenim da se neće ljutiti, krv im jebem da im jebem agresorsku!
- Pošto pile?
- 250 dinara kilo, gospoja...
- Uh, mnooogo, bre...Svi ostali prodaju za 150-200, a ti udario cenu k'o da je rat, nedobog!
- E, pa, gospoja, tuđi pilići nisu kljucali po dvorištu k'o moji!
- Ma, nemoj?!
- Jes' vala...I kljucala, i zobala, i sve. Naprav'o sam im čak i onu - kako se zove - traku za trčanje u ambar, pa su mogli i da vežbaju...Ulož'o sam ja u nji' pošteno, red je da nešto i zaradim...
- Dobro, a pošto su ti jaja?
- Tries' dinara komad...
- Ju, ju, ju, sve gore od goreg! Da ih nisi možda zlatom hranio kad ih toliko ceniš?
- Vi se šalite, gospoja, al' kad bi vam rek'o da im je moja žena svako jutro cedila sveži sok od pomorandže da l' biste mi poverovali???
