Ključić za radijator
Najvažniji predmet u stanu koji niko nije video od prošlog novembra. Mali je, mesingan, košta trideset dinara i nestaje tačno onog dana kad Beogradske elektrane pošalju toplu vodu, a gornja polovina radijatora ostane hladna kao kevin pogled kad uđeš u čarapama po mokrom.
Po zakonu, mora da stoji u fioci sa baterijama koje ne rade, gumicama za tegle, garancijom za mikser iz 2009. i jednim ključem za koji se ne zna šta otključava. Nikad nije tamo. Kad ga ne nađeš, odzračuješ kombinovanim kleštima, nožem za puter i molitvom, dok ćale stoji iza tebe i govori ne tako.
Pojavljuje se sam od sebe u aprilu, kad se grejanje isključi, i to na vidnom mestu, da ti se smeje.
- Ćale, gde je ključić za radijator?
- Tamo gde ga je majka tvoja ostavila.
- Kevo?
- Ja ga nisam ni pipnula, pitaj brata.
- Brate?
- Koji ključić, bre?
posle četrdeset minuta, komšija Rade zvoni sa svojim ključićem, isto kao i prošle godine, i pretprošle, i od 1994.
